Obrat 6: Jutro subotnje

Dobro jutro, dragi moj,
Dok čekam da mi se napravi čaj od busnice, gledam da ostanem mirna. U stvari, tako je bilo do juče, jutros sam bez napora obavila „gimnastičke pokrete za smijeh“ jer me bole leđa od dušeka koji je tako jeftino prošao od mene, a i inače je jeftin pa brzo propao, da ne kažem ulubio se i izgleda valovito više nego neko ravno postolje, na čemu ja u suštini treba da ležim, pitam se da li je dovoljno ravno i tvrdo ako mi je kičma u redu a ja nisam beskičmenjak. Onda je otkazala česma za umivanje, tj. zapuši se prije nego uspijem izmaknuti se, već je puna vode; moram viš kade da obavim to (polije me voda iz visećeg tuša jer je neko nije prebacio na dole), a česma, pa malo je reči da štrca na sve strane jer nema zaštitni filter, i on pukao, a voda ide nevidljivo zrnasto. Inače, da pređem iz kupatila jer me gnjavi kotlić sa snagom koju zahtijeva od mog prsta, da ga pritisne a on pusti vodu koja nosi sve pod sobom, ali samo jednom bar u dogledno vrijeme, pomažemo se priručnim… Rupa u kadi, spolja za lakše otpušavanje… rupa na zidu susjedne sobe u kojoj spava „meda“ ali nije on krivo složio cigle u zidu, sa rupama prema vani, da lije voda i zaljeva i vlaži zid (obio ga Joca „šmajserom“ i šta je tu svega imalo da se vidi; ne mogu da vjerujem da je pola stan samo moje… ha-h). Dakle, mali bojler u kuhinji opet je otkazao poslušnost, a i inače nije baš bio izdašan u toploj, vreloj vodi za miješanje i suđe; sad moram da šetam do kupatila sa vanglom (da, kroz svoj svijet), zahvatim odatle pa poljevam suđe nakupljeno u sudoperi… ide mi to i okolo ako budem prosipala vodu, istrunuće ubrzo ovaj jadni kuhinjski donji element, kao i vrata od kupatila koja se jedva zatvaraju… Treba snage za to, za ove nedokazane i omanule sitnice; a krupnice: proljetno kupanje stana koji je na izdisaju, jer mu nismo ništa pružili za ovih petnaestak godina habanja i „treskanja vratima i drugim pomagalima koja kapaju iz oka“; kad nam se zamagli pogled, da se raščisti ovo sve i nestane: i vječito oznojeni prozori kroz koje fura vazduh (najljepši su ljeti u mojoj sobi, širom otvoreni kao zagrljaj koji spremno čeka novi dan i sve moguće bube i bubice, prozračan a onda mamuran zrak i sve moguće mirise i miomirise); otrcani venecijaneri su posebna priča. I zidovi na izvolte za budž i mi ne znamo da krečimo kao ljudi već sve preko svega: tona preko prljavih zidova i okolnog namještaja samo u naznakama. Namještaja kao da nema, samo ormani i kreveti, a i oni su slabo nakrcani, kao „nojeva barka protiv propasti i bolesti“. Knjige za to i postoje, one nepročitane, kao čarapa izgubljena navlači se na glavu, da ništa više ne vidim, ne shvatim i ne poželim da mijenjam: još me drži parket tamo gdje ne fali koja kockica. Da, u glavi fali koja kockica, kao i uvijek. Terasu će da sređuje drugi pola dana, samo da stigne proljeće i čisti prozori kroz koje gleda veselo oko kojem sve (ne)smeta; bicikl se razbaškario tamo, ali to nije razlog što su nam ukrali obećanu terasu sa ove strane, a sa druge strane je opkoljeni vojnik koji ne može da se sakrije u svoju intimu i vide ga, i čuju, svi. Prešli smo u drugu sobu, ali nismo sasvim prebacili i sebe, jer se odnosimo na cijeli stan, pola-pola. Srodan mu je „Jocin stan na devetom spratu“, masivna zgrada puna dozrelog i prezrelog komšiluka, kao i sadašnjih stanara za izdavanje (četveročlana porodica koja bi da ga kupi od nas, (ne)posrećilo im se, šta bi mi, kaže neoprezni Joca: kad vas više ne bude, bako, mi ćemo da pređemo u vaš stan- BOŽE, ĆEMU UČIMO OVO DIJETE OD SEDAMNAEST GODINA?!
Ja volim svoje stanište i lođu širom otvorenih prozora (srce je lako zagrijati).
Trenutno svi kod mene spavaju… psssst! Goran i Jovan i niko više, sem tebe. Nisam pročitala sve što sam naumila i nije mi kratak… život je to!

A kakav je tvoj stan među „smrdljivim“ Kinezima, dragi moj Dačo, i boraviš li odmah u tom kraju ili „malo kasnije“. Sačekaj, da popijem onaj čaj! (Ovo je bilo dobro, za razmrdavanje (Saša se bar ODAZOVE) a ti, kome zalutaš u džemper da ga dodatno zagriješ. Prijatelju, manje zbori da ti neko ne zagori! Misli moje upućene tebi a ne svud okolo, stacioniraju se na pravu stanicu kojoj ni autobus ne fali a kamoli stiže.

Stiže(m) da pišem!
Vozdra Nataša

4.3.2017. 9,13 am

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s