Osica ne ujeda

Naravno da je praksa bitna, ali ni teorija nije za odbacivanje, ako nam u praksi ne uspije, da zaobiđemo stres, muku i razočaranje. A obično od teorije polazimo, i tu se dugo zadržimo i ne pokušavajući ili bar odlažući da nešto i prinijenimo, materalizujemo, djelujući dokažemo da postoji ono što nam znači. Ali ono neće, pa neće; ignoriše nas, odbacuje kao nepotpunost zadate cjeline, kao da nismo dio ničega o čemu ponešto znamo, nešto naslućujemo, ali nije osvjedočeno kao naše u cjelosti i dio nas. Šta smo to mi, ja na jednoj, ti na drugoj strani ove nezavršene kreacije, njeni dijelovi teže da se podudare, ali ostaju razdvojeni raznim pojedinačnim i ličnim pasijama dok hodimo različitim putevima, stežu nas za sebe, vežu različita pregnuća i podudarnosti, i kao da nikad nećemo biti dovršeni, jer vrhunac (predaje) i klimaks (najvećeg postignuća) znače opadanje, brzo klizanje prema dole i ne više isti napredak prema gore, ali ni statičnosti, sve i dalje teče, prema svome dovršavanju. Kad se jednom dokrajčimo, značemo da nismo ni trebali jedno drugom u ovo vrijeme a u ono drugo možda i jesmo, ali smo ga propustili, prošli za njega, nikada to nećemo saznati, sem ono što nam i danas nedostaje jer se možda nije ostvarilo, nije se desilo ili je slijedilo sasvim druge parametre. Kome smo se odali ako ne poroku, bezazlenom i neškodljivom kako to samo zabluda može da bude u mladosti podupirući iluziju nadanja i novih otkrića. Čime sam popunila svoje djevojačke dnevnike i spomenare, ako ne opet tim izgubljenim iluzijama o tebi koji u njima još i živiš, poznat i priznat, napredan srljaš tamo gdje te neko nečim čeka, nekom sitnicom od zagrljaja sa slike upriličenog baš za taj zaleđeni trenutak, hoćete li se vas dvoje nastaviti ili možda sa nekim drugim biti dvoje na nekoj drugoj iluziji odskočiti u nedostatku vremena, da popuniš prazninu. Teški smo mi za nju, i tijela su nam otežala za sopstvene noge pa su nam koraci u saplitaju od sopstvene konce iz kojih smo raspetljali prste i svako svome pružio potpunu slobodu izbora da počne sve iz početka. Ali, prekasno se pomijeramo ispred ove sobe pune ogledala i odraza naših nedoživljenih snaga i nesmotrenosti; prije ćemo se sudariti sa njima i porazbijati ih sve u pokretu prema katarzi; pročišćenje ovih stranica je naša misija, to je ono što nas još drži u pomaku a ne u mjestu… mada, mjesto iste klime i njenih uslova još postoji. Najavljeni su opet naši različiti parametri, ali ova osica više ne ujeda…

kružim oko svoje ose i nikako da je pomjerim u pomak

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s