Doskočice čitanja

Čitam… čitam, čitam, i opet čitam neku knjigu, mogla bih i ja ovako da pišem, čak bi se moglo reći da bih baš voljela da ovako isto pišem, da sam sve ovo ja sama napisala, ovim rasporedom, ovim redoslijedom, ovim (ne)potkupljivim šarmom i zadojenošću politikom ispovjedništva i ostvarivanja kontakta sa korisnicima ove blisko-daleke umjetnosti iskazivanja osjećanja, djela i dešavanja; mogla bih i ja da iskoristim ovu strast nizanja rečenica u pravilan oblik skulpture koja se stranicu za stranicom lista, raste, prevazilazi sve, nadrasta i sebe, sadržaj, pa utone snagom sopstvenog ukonponovanog uma, i čitalačevog, u razrješenje dileme, otkrovenje, ali nedovršeni svršetak u okrajku posljednje stranice. Nepotpun i još nepravilan oblik me privlači da ga samo po svome i u svojoj glavi iščitavajući ukomponujem, i preukomponujem. Ali, dotle još nisam došla, jer nemam volje, jer me odvlače sopstvene kratkodahe spram ove još neizrečene do kraja knjige koja se za razliku od mene i mojih otjelotvorila i zato sam mrzovoljna, zle volje u nedostatku neke druge, bolje; a istovremeno me to i veseli, to što je to tek početak, nisam se još upila u radnju i njene sve likove, nisam pokupila sve konce, nisam stigla do sredine vrhunca radnje, početka još jačeg zapetljavanja, totalnog kolopleta, filmskom brzinom radnja je moć u zapletu, a kad osjetim žicu, onda sam već prešla polovinu, mogu da dišem smirenije, laganije, sporije, već se znamo knjiga i ja i sve u njoj, upoznali smo se i mogu da je na kraju predam u nečije druge ruke… i pređem na sljedeći neizdrž, ukoliko je dostojnu svog prethodnika još pronađem, a da nije ni malo slična bilo čemu drugom, osim olistalom stablu, onom porodičnom, sa stablom, korijenom, krošnjom i sopstvenom poštom onom što je tek umrlo u mojim rukama i ostalo zauvijek u mojim mislima, ili kao inspiracija za neko buduće moje malo ostvarenje a iluzija, da ja imam tu snagu da nešto ovako dobro i trajno stvorim,ukrojim i skrojim a kamoli odštampam, rodim i prodam- da živi svoj samostalan život. Toliko sam eto ljubomorna kad nešto volim, dođe mi da pojedem sopstveni jezik od muke i nedovoljno pohvalama zamaskirane zlovolje; samo kad i dok je čitam ona se liječi.

pauzište dok čitam imitira život romana
lijepa moja književnost i njene doskočice

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s