Feniks do bola(n)

Koliko sam sposobna vladati sobom, ispuniti zadatke koje stavljam pred sebe, i one najmanje da se ne obrukam i preskočim poraznost zbog prećice, samovarke ili linije manjeg otpora, da sam nešto prebrodila a u stvari nisam ni približno jer me sačekuje iza prvog ugla slabosti, kad sam bolna i manje zaštičena dotadašnjim postignućima, samonagradama, možda i tetošenjem i obmanama da to ponoviti svakako mogu i nije moja granice baš toliko nisko postavljena ili mogu i preko nje, iznad svega a ponajprije iznad sebe, nova i lako ponovljiva, sebi da priznam i poraz i pobjedu, da sam sposobna da budem sposobna u svakom otsutnom trenutku, shvatim i prihvatim taj osjećaj koji me mami, uljuljkuje, prihvata i hrabri moje fizičke skolonosti, mogućnosti, da sam pregalac koji ne kuka kad prolije mlijeko, razočara se i podigne ponovo na noge kad dva puta padne na istom mjestu, nemoguće ali dešava se eto, hvatamo se ko zna po koji put za istu muku, kao saboteri i neko kome ne možemo da dokažemo malo dijete i nejač u sebi, a tako smo ponosni, zatvoreni i nećemo nešto prije vremena, zauvijek ili stalno da ponavljamo istu mantru, hoćemo da smo stalno drugačiji, neponovljivi i nezamjenjivi, ali ne sebi već svima koji nam kao nešto znače, a možda i samo sebi. Dosta, kažem sebi, predugačka sam, preopširna do neshvatljivosti sebi i drugima, ne mogu biti sve to i odjednom, samo polako i jedno po jedno, sve po redu i pomoć je kad sve vidim i sve znam i mogu to da podnesem, još jedan uzdah, jedan korak preko svojih fizičkih mogućnosti, da ustanem iz ovog kreveta od svojih snova, od kijavice, kašlja, sline, znoja… i svake druge „prljavštine“ koja me je preklopila da mi nešto dokaže tek kad prođe i ovaj bol u leđima od ležanja i prevrtanja kao na ražnju, iz koje pozicije se lakše diše, uopšte diše i preko začepljenja od strane sopstvenog jastuka preko lica, pada pritisak, a ispod glave bubnji, srce na vrh glave kad se uspravim i ustanem… nisam u stanju ni čaj da si skuvam, dočekam i ispijem sa medom i limunom i nesebično topao; nek mi sve ovako ide, kao med i mlijeko, i onda sam sposobna da prebrodim i ovu obično-neobičnu prehladu sama u kući, bezobrazno bez oduška i ohola da sve nabrzinu sjurim u sebe, samo da se zna da sam (i) to ja, u dosadi bez pokrića i opečenog jezika. Ja, opekla sam se o sopsvenu muku, opet slušam muziku, dišem kad sam vama sve rekla i idem po svoj čaj, ohladiće se, mi (ne)sposobnjakovići sebi da u bolesti ugodimo i istovremeno ne kukamo ono što u sebi zadržavamo… da ne ispucamo prije vremena i ne odamo se, ja to ne mogu, žilavica, trpimir i „feniks“ iz obrnutog ogledala, ulazim umjesto da izlazim i obrnuto i sve u ove samo zadate životne pozornice; baš smo mi sposobni na sve… samo da nečim skrenemo pažnju na sebe, a ne omanemo.

žilav je ovaj feniks bez pepela da se posipa po sebi i bez spasonosnih ideja

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s