Nastranost osmijeha, tavan i podizanje đubrišta

Ko sam, što sam i s kakvim sam, dobro jesam; ogledalo ispod svakog nivoa svijesti, pa u odrazu nedostaje „mozgalište“, dio glave i kosa koja ga pokriva da ne ozebe. Sebi sam uvijek bio najpreći, kaže sebi u vrat koji simbolizuje svaku davež, hvatanje dostupnice na kvarnjaka i hvatanje okolo po budžacima ljudi koji bi vas inače davno napustili kao da mogu, samo što su rekli koju suvišnu riječ ili načinili prvi korak… u provaliju kakva ste vi; ostajmo ovdje, niko nas drugi ne bi zagrijao tako hladnoćom pustih dana bez noći, jer noć bez dana ne može da se obnovi u ljubavi nećega što je davno nestalo i prestalo. Da, traje ta praznoglavost do besćutnosti. Imam svako malo nešto pametno da ti prozborim, pojedem sebe što me mrzuckavo hraniš od pete godine postojanja tavana koji do neba prokišnjava i neko će mu pomoći da se sakupi do posljednje kapi rose. Kako mi cijenimo stvari… razbacujemo se pa skupljamo, pronalazimo i prepoznajemo po buvljacima, ne dajemo ni cvonjka za tuđe kišuckanje iz oba oka i srpljivo mrcvarenje po jalovištima probušenih plastičnih kesa koje ničemu više ne služe, pa će sad baš nama da zagađuju okoliš, samo da ih ne bi sebi sakupili na gomilu izanđalih perverznjaka svake sorte i kao usputne boje; dok isplove sa našeg gradskog sidrišta bačene niz rijeku, ima da doplove sa našeg zapada do vašeg istoka kad i kako im se hoće; šture i pocijepane nemaju šta više da kažu, još manje prenesu od nas do vas, osim sebe, nepotrebnih i gadljivih na sve što nije na njih, po njihovom i ne sprema još jednu zvrčku za okolinu. Kad jednom stignu prazne i svemu suvišne, dojavite nam za po još koju turu do besvijesti i opijanja, ništa neće da vam začepe što je prevazišlo svaku mjeru za spas i pročepljenje; oko, srce, grlo i spasonosno uho koje sve čuje i sve već zna, pa da vam se vrati. Smeće nijedno ne dolazi samo u svačiju kuću, osim kad ti (ne)zatreba; udariš tarabu i ostane u komšiluku sva neiskorišćenost terena za koji samo ti imaš neku crvenu dozvolu vječitog nevlasnika, ali njom mašeš biku pred nosom i baš te briga koliko još ima od plodova za skidanje, bespravno iskorištavanje pet nazadnih godina zemlje bez retoaktivnog dejstva ili povratne sile. I isplati li ti se, brajko, pogon na šamar ili ćeš brzometno i ovu povesmu da retušem obradiš sve po svom nahođenju, izgubiš se u vidu lastinog repa, a u stvari te i nema i ne postojiš više ni u jednoj preambuli , ni u pojašnjenju. Ali da ne prejudiciramo stvar kad šteta po potomstvo moje i tvoje je već nanesena, kao zaostali nanos rješava se na sudu, da sesam od sebe ne uplašiš. Kad dobiješ poziv… znaj da i mene tu više nema ali ima ljubavi moje. Eto, ko dam ti ja a nisam „kučište“!

mješavina nastranosti kad ispraviš liniju osmijeha

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s