Kako skačeš na noge… pa iz kreveta na pravu

Depresija, kakvo rogobatno ime… potištenost, tuga, letargija, bezvoljnost, sve to zajedno i još mnogo više, i još malo manje, svega je malo i nedostaje- hrabrosti i volje ponajprije, vjere u sebe, i znam način kako da se otmem trenutku jada duše koja kao da pati… onda skliznem sasvim u monotoniju, tromost i negaciju svakog pokreta osim u krevetu i snu po kome nezajažljivo boravim ili hodam u nesanici, budna a spavam na nogama. Sva mi duša u nepokretu, a tijelo nije bezvoljno, hoće a ne može, poticaj, odmor od teške sebe i rodu svome od kojeg sam takva nasljeđena; kažu postraumatski, kažu postporođajni… i zašto sam takva crna, sva u tamnim tonovima neradovanja stvarima koje i ne primjećujem. Sve dok mi ne dođe iz kože da iskočim, pa vrištim tiho ili malo jače, ljutim se na narod koji mi ni za šta i za sve mi je kriv, odlazim a kao da se ne vraćam nikad više domu svom, fali mi. Fali mi voda da me spere sa pločnika kao otpadak od društva i sjuri me u odvod, da izlistam napojena i nova, iz betona koji ću da probijem. Ne dam se, egzaltirana, a kažu manična, dipolarna, sebi različita ja ću da se od svega samo ubijem ako ovako nastavim da koračam kroz izmišljeno mjesto i vrijeme… depresija ne postoji, potrebno je samo stati na sopstvene noge i krenuti u izmaštane predjele ali ne previše, tek toliko da razumiju tvoju nedovršenu misao pronađenu iz čitaba i onoga što je davno odsanjano a neostvareno. Moraš, moja draga, da se potrudiš! Moraš mnogo toga sama i od sebe, u saradnji sa ljudima koji te hoće prepoznati i u sebi srušiti ta četiri zida; oko tebe je magično… broj četiri je magičan, kao četiri godošnja doba u različito doba dana, takvo je moje neopevano raspoloženje, čak i kad zaplače i kad ne. Meni se smije od plača, jesam li histerična kad sve to odjednom, vučem ka sebi i ne dam nikom, a koncentracija na zavidnom nivou. Pažnja prema ljudima, prema pisanijama koje ja šaljem njima iz svog zakutka, svojevrsne poruke i priznenice na primljenu robu- ljubav od sebe njima i od njih meni- tu negdje je zastoj, prokletstvo a ne bih da psujem ovo društvo moje koje malo pruža onim iščašenim od sebe, izolovanim i zaboravljenim. Pardon… društvo malo zna za merak; kad odboluješ sopstvenu prenatrpanost tuđim osjećajima a ne prihvataš ih kao svoje, kad središ zabacanost od koje ne možeš da dišeš, i otkloniš začepljenja od sopstvene otpadi… vratićeš se kao nov, ovom što imaš ili ponovo sebi. Taman posla „starom društvu“ koje te drugovalo i guralo u ovo- neponovilo se. Ja znam doro znam.

znaš dobro znaš da se NE ukokaš

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s