Kratke priče 1 (d)

E, moj Darko, ima ih na tone za koje čovjek sasvim pouzdano može da kaže da je jedan isti čovjek. ali ne vrijedi, laćni je status lažni profil… i ko zna šta još. Ne lupaj glavu i zaboravi!

otkači i zapjevaj moje Dugme

Свиђа ми се

Samo malo… Je l se vi osjećate bezvrijedno ili ste stvarno bezvrijedni? Stvarno, otkud vam to, krpež- trpež da puni ste mana i nedostataka (ili nedostajanja, ali o tome kasnije i otom-potom). Ili, sad, ko vam to fali u životu, da vam dokaže nešto što i sami znate a kao da ne znate. Nije tako trebalo, pa vam se omaklo. Pogrešno. Biće da ste se baš zalijepili za određenu sliku, uramljenu, ili u okviru zacrtanu sliku i ne može drugačije… kako ne može, još samo da vas neko lijepo naslika, onako kako ste vi to sebi lijepo zamislili, i još poslije da dođete i stanete, ugruvate se u taj vaš zamišljeni okvir od čuda. Lijepo vam stoji i ne spada… a ni vi kao da ne spadate tu gdje ste se našli; s repa rečeno, potrebno je da vam o vama neko nešto najprije objasni, pa da vrijedite gdje god se pojavite, sa šminkom, šmiranjem, bez, prirodni.. besprizorni i ni nalik sebi jer vam niko ništa nije rekao, da ne smijete tako s repa… jer, taj neko i da je znao, ne bi vam rekao. Ostavio bi vas u nedoumici: (bez)vrijedni ste s njim toliko baš koliko i sa sobom, s repa pa pred ogledalo da vam nacrta sve. Trebalo je prvo sve da znate, spoznate, pa onda kod mene, kod njega… bilo kod koga, na misu! Molim ti se bože i ona „Molitva“ što se pjeva uz uho samo da nas zavara i dođe, najzad onakav kakav jeste- loš. Baš sam ti i ja neka sanjalica kad smo mi u pitanju. U pitanju je biti bezvrijedan tamo gdje ne treba. Čast vama…

jesmo li isti a različiti nula meni nula tebi

 

 

i još 186 drugi bliski prijatelja 36 ne razdvojeni

 

 

 

NE NISAM SLADOLED A JESAM BIJO MALO PREFORIRAN , NE NAMJERNO A NISAM NI LEPLJIV MAGNET IMA DVIJE MOĆI .JEDNA STRANA ODBIJA ADRUGA SE LIJEPI.

 

 

…ne razum… ah, da to ja sa sinom nešto pričala sinoć, jeli smo palačinke i tome se smijali… Nego, „perforiran“ ili „preforsiran“.. ali svejedno, znaćeš sam..

 

 

 

 

 

 

najbolje je kad nemamo šta da opraštamo

 

 

 

 

A zamislite neki novi „režim ustaljene sreće“, zamislite sebe u njemu, na šta bi vam to ličilo; na novi „začarani krug“ u kome se samo „bajke“ dešavaju, vaša kolotečina obojena novim bojama… recimo duge, bajkovito, zar ne. Nepostojeće, niko nikad nije prešao s one druge strane i postao „novo biće“… Dajte, ljudi, ti vaši „začarani krugovi“ iz kojih nema izlaza ne postoje, to su vaši umišljaji, vaša glava poginje se pod teretom razmišljanja, naravno preteranih inače ne bi bilo tako teško podignuti novi dvorac za sebe, novi zamišljaj, novi „začarani krug“ na koji smo opet navikli. Jer mi samo tako živimo, po ustaljenim utabanim stazama, pa one koje nam se manje sviđaju nazivamo svojim učaranim stazama kojima moramo neizostavno… Ne, ne moramo ni proći, vrtimo se kao premorene, nezadovoljne, utonule u dosadu balerine kojima ni okret više nije ravan, ni po mjeri, jer mi smo za nova vremena, nove predjele, da nam se vrti pred očima od promjena za koje prije nismo ni znali, nismo ni naslućivali da nam se mogu desiti, ali smo svesrdno, možda samo dosadnom i upornom kuknjavom, radili na njima. Promjena ustaljenog režima za nove ljude; skidam naznake sa svojih slova i ona su moja, još samo da pređu u stvarnost: neće meni neko drugi krojiti sudbinu, ja ću da glasam, a niko me neće na to podsjećati, nagovarati i podsticati… NIKO ME NEĆE ZAČARATI SOBOM pa da na ovakvu sebe bez cilja, svrhe i nade, pristanem. Kad sam se rodila, ja sam pristala na sebe i moja mama je pristala na mene, zauvijek, i to je dovoljno. Ah, da, i kolo se nije pokrenulo samo zbog mene, niti promijenilo, ali hoće kad ja to odlučim… zbog nečeg, zbog nas. Svijet se vrti oko nas, je li.

nemoguće vruće sreće mi dajte

 

 

 

 
Draga Nataša, nisam više sigurna tko se oko koga vrti…?! Da li se svijet vrti oko nas ili mi oko svijeta….Jer naše navike, s kojima živimo cijeli život, teško možemo promijeniti preko noći, pa ni uz najbolju volju! Svjesni smo sebe, svjesni smo svijeta oko sebe…i samo se pokušavamo prilagoditi, a da nikome ne naštetimo…ni sebi…ni svijetu oko sebe!  Lijepi pozdrav! (Nada Aleksić)

Draga Nado, prilagođavanje u međuvremenu… i promjene na bolje, naravno želim.

Da, upravo tako! Cijeli život se prilagođavamo, a tako silno želimo nešto promijeniti…Kažu da je lakše promijeniti sebe, nego cijeli svijet, a nekad smo mi sami taj cijeli svijet!

 

 

 

DA NARAVNO PRELIJEPO RAZMIŠLJANJE DOBAR DAN SRETNO VAM OSVANUO ,FALAVAM NA SUZDRŽANOSTI GOSPOĐO NATAŠA, SREĆO REKAO SAM DAME NEMOŽE NIKO NALJUTITI ALI MOŽEMU UCJENA NAPRAVITI NEUGODNOST AKOMU ,HAJDE DA KAŽEM AKOTI ,NEKO BUBNE KAO IZ VREĆE SLAVILISNO JEDAN ROĐEN DAN PAETO TAKAV SAM BIJO,KAKAV KAKAV NISAM SADA ..PASAM MOŽDA NEŠTO NEPRIHVATLJIVO KAO KADA DJETE IZLETI PRED , AUTO A VOZAČ NA KOČNICU I VIKNE STANI KUD SI POTRČAO

 

 

 

 

… i putevi kojima koračamo, vidi se po nama, na njima piše: u stalnom pokretu- radovi u toku…

 

 

 

 

 

Dobro je… teško ali duhovito; hladno a sunce sija; ljetnji pljusak ili kiša pada a sunce stalno ili povremeno sunce sija… Šta još žene reklamiraju? Kontrolu; radi preventive, naravno. Ko je prevaren i istine se plaši. Živa istina. AVruće- hladno.

na „Dani ružićastih sisa“ Službena stranica Vedrane Rudan

 

 

 

 

NATAŠICE ,,A,, NEŠTO SUVIŠNO UZMI GUMICU IZBRIŠI JEG ELSKE DEG NORVAJ
TUSEN KUS DIN ,,D,,

 

nešto sam zavoravila

 

 

 

 

 

Da… čim nabavim treću, ponovo ću ispočetka, od prve… prebrzo sam sve prešla a i zbog podsjećanja. Odavno mi se Murakami vrti po glavi sa novim svojim knjigama… ranije sam ga više čitala, može ponovo jer mu nema ravna u ozbiljnosti mašte i „načičkane“ filozofije. A obimnost je njegov dobar saradnik… dokaz neiscrpne opet te mašte, ponese te neka energija dok ga čitaš. Ne sjećam se kad je duhovit a kad samo ironičan, ali i to bi me privuklo… ako ga negdje u nekoj ima takvog…

i moj je Haruki Murakami

 

 

 

 

 

Užas… Tamo neko postoji, on je sasvim stvaran lik i živi svoj život; a mi smo se sreli, znali pa opet upoznali, odradili se na kratko jedno drugom i rastali a da se nismo pravo ni namirisali, ko smo jedno drugom. Različiti životi, na sasvim drugim krajevima planete, guramo svoje stilove, i poruke… poručimo jedno drugom sasvim da razradimo priču i na tome ostane, opet tamo negdje i pomalo „paranoično“. A evo i zašto… mi se poštujemo i kad se na kratko makar umanji to poštovanje tuđe ličnosti i njenog integriteta, padamo u iskušenje međusobnog kažnjavanja, izmišljanje grešaka i potrebe za promjenom… Sve to može tamo neko koji postoji, da mi i priušti, možda mrvicu nadomjesti stvarnost ali se brzo vrati u svoje zabrane. I ko je tamo neko uopšte? Jedan izvještač, ja pišem, možda i njemu, a on pročita možda i mene i kao da mu ništa od svega nije jasno pa me prati da dođe, prijeti da će riješiti problem lažnog optuživanja, začepiti mi usta da nikad više ne progovorim… loše o njemu, tamo nekom nebitnom, loše meni i po mene. Šta je uopšte uradio za mene; samo obećanja i obećanja koja se nikad nisu ostvarila… onako kako sam ja to zamislila se nikad ne ostvaruje, kaže on- ostvari pa ćeš vidjeti koliko si u stanju da pokloniš a da ne tražiš ništa zauzvrat, izgubiš a da nisi ni našao šta te koči. Pokloni se i počni utorkom, rođena, postoji sasvim određeni dan, i počni ispočetka… tamo niko više ne postoji obezličen ili tužno- nepravedno optužen zbog mene. Ne kažem da nam na putu svako stoji, i to je sasvim dobro rečeno, nikoga ne optužuje. Za nemar.

užasnuo se tamo neko na mene

 

 

 

Tvoj horizont je bezkrajan…(Slavco Kirk Kitano)

 

 

 

 

… odmah sam pomislila: mora da im je … ćerku, sestru, svastiku možda i ženicu… pa to suptilnije „ispričao“. A po čemu je diskretnije kad se već našao u takvom društvu, ko će ga znati, trač je trač, a posao im posao ne valja ni sa jedne strane.

ženskarošu koji (ne) priča

 

 

 

 

Kod nas, kod vas, kažu: ajd da čujem još koji aber, pa da idem kući; a oni meni odmah: nemoj, sjedi još malo, rasturaš nam društvo… Pa da posjedimo još malo a sa sobom ništa ne ponesemo, ne može to tako…

briga me za vas kroz jedno pustim kroz drugo ispustim

 

 

Moj deda je oduvijek želio unuka, a kako su pristizale unuke ta njegova želja je postajala sve veća i nestrpljivija. Onda, najzad i to se desilo… prvi unuk. Svu svoju pažnju i ljubav iskazivao je istićući da njega najviše voli od svih unućadi, otvoreno i jasno rečeno, da bi to s godinama kulminiralo u mjesto samo za unuka (unjegovom srcu i kući), da smo, „vještice“, dovoljno već jele (mada se unuk izjasnio da je sit), da su naše ocjene (vrijednosti) manje vrijedne od unukovih i zavređuju duplu nagradu… Što se njega tiće bio je vrlo blag sve do svoje smrti i svi su ga toliko voljeli, da niko nije poslije priznao da su im se znale oteti rijeći u bijesu:“ pro…t bio pro…t će i umrijeti“; previše bi bilo, ćak i od mjezimice, ako ju je bilo, a i jednom kao ni jednom. S mirom je bio, s mirom i otišao, u stvari, zaspao; ništa ne podijelivši između svojih potomaka, ostavio je vjećitu utakmicu, zađevicu, i, naravno, konkurenciju. Sve je bilo protiv njega (unuka) i ko zna da li bi bilo drugačije da je bilo pravedno ili pošteno. U oćima drugih, niko nije bio toliko loš ili dobar zavisno od situacije, kao moj deda.

zavidimo davno otišlima

 

bezuslovnu ljubav dobijamo samo na početku života, jer bez nje ne bismo mogli preživeti. kasnije poćnu da se postavljaju razni uslovi od strane okoline. najvažnije iskustvo ljubavi koje možemo imati je ljubav prema sebi, bez obzira na sve.(Danijela Stojanović,klinički psiholog i psihoterapeut)

 

Postoje emocionalno slobodne osobe, i emocionalno zauzete.. i to ne mora odgovarati realitetu. Osjećaj ugroženosti, ljubomore, ili preferirane “ ljubavi“ kao kod Nataše, teško je preživjeti…. jer- teško može dati onaj koji to nije dobio…..(Slavica Gloria)

 

Gdje je kraj… na cilju, ili već na startu gubimo dah, puhćemo nedaleko od njega i nikad ne stižemo na odredište. Onda, kad već krenemo odlučni da na putu istrajemo, postojanim. neko nam kao usput žmigne neko stop, pauza, raskrsnica da budemo u dilemi zašto smo uopšte krenuli negdje toliko pretovareni a prazni, možda nedovoljno praznih i provjetrenih glava, mozgova na ispaši, pa nam se čini da nismo dobro krenuli i put je kriv. Kad nam se ovako račva od izvora, a sve u krug, tek do ušća smo stigli i spojili se u jedno, još veće od onog što smo usput pokupili i primili u sebe. Usput, kažem, dopunjavamo se, pričamo uopšteno da nas neko ne prepozna u nedoličnosti, a onda skrećemo na konkretne stvari koje baš bole i podsjećaju i druge koji nas znaju, na ko zna šta, možda sličnosti… I ja sad da prekinem, ma ne dolazi u obzir da na krivini usporim, odvagam rijeći, promislim dobro, i budem oprezna. Nesaglediva prošlost gura me otpozadi, stopiranje je imaginacija kao i danas(šnjica), a budućnost mi maše, zove, kao crvena zastavica sa starta u izgledu. Dakle, samo naprijed u nove pometnje… pardon, promjene. I ko kaže na kraju krajeva da neću… pobijediti baš vas. Ako ste još na stopu ne zamjeram, nije ni to laka odluka. Samo pravim rijekama niko ništa ne može, A nama…ih!

stop, cilj i svrha, a samo rijeka nikad ne potone

 

Komentari super su ti(Igor Murakezi)

 

 

 

U odnosu na šta produžavamo ili skraćujemo sopstveni ili nečim bilo čim od sebe tuđi vijek. Jesmo li znali, pa smo nečim djelovali, ućestvovali i uticali na te neogonetljive, nedokazane, naprosto neodredljive a date nam raznim propočanstvima, bojaznima i predviđanjima, zamišljene i umišljene parametre po kojima se smijemo kretati, samo lagano i oprezno. Svaki iskok iz ležišta teško se plaća; niko nam neće biti sudija ali desiće se baš onako kako se moglo i pretpostaviti prema našem stilu ponašanja prema sebi i drugima. Možda nas i malo grublja riječ, teška svađa ili kilo vina na bolest koju treba kako? pa drugačije „njegovati“, baci sa stijene po čijoj ivici smo koračali, bez doskoka i razbiju nas vali o te iste cijene- nisam pogrešno napisala stijene… Koja je cijena našeg zalaganja, pa da mi priznate i ovaj, možda posljednji ispit pred fajront- sutra, možda, neću ništa ni napisati. O, postali smo i sujeverni, pa ćemo da pazimo da ne ugrožavamo nekoga ili nešto. Sebe, zaštitimo sebe i stavimo se pod čuveno stakleno zvono iz kojeg nam nema više kud, a stalno bi da nas izbace iz njega. Stalno bi da nam nešto uskrate i izbace iz takta… ko bi taj bijes preživio, ko bi vas, poslije nas, preživio. Vi, koji ostajete, pomolite se, možda samo vašem bogu, i za nas koji evo odlazimo. Stalno. Baš kao i vi sami.

pitaju me pitaju i srećno

 

LJUBOMORA

 

 

U situaciji u kojoj, po našoj proceni, postoji mogućnost da ostanemo bez voljene osobe, ali na taj način što će neko drugi da dovede do toga ona prestane da nas voli i da zavoli nju, se može javiti osećanje ljubomore.Ukoliko je ova ljubomora adekvatna, odn. ukoliko postoji realna opasnost, možemo da se zapitamo da li zaista želimo da sprečimo osobu koju volimo da zavoli nekog drugog. Ljubav nije nikakva obaveza. Neko je nama poseban i dragocen, kao i mi njemu, i zato smo zajedno. Naravno, ukoliko smo se zavoleli sa nekim, onda donosimo odluku da izgrađujemo svoju vezu. Tokom tog procesa shvatamo da ne osećamo sve vreme ljubav prema nekome – nekada smo ljuti na njega, nekada zabrinuti, nekada ne osećamo ništa posebno. Ipak ostajemo zajedno zato što osoba koju volimo ima za nas posebno značenje i dragocena nam je. Isto važi i za voljenu osobu.Međutim, tokom veze, mi se menjamo, kao što se i inače menjamo tokom celog života. Može se desiti da neka druga osoba postane posebna i dragocena, bilo nama, bilo osobi koju volimo. Ali, to znači da je postojala spremnost za tako nešto. Nije se neko tek tako pojavio i „oteo“ nam voljenu osobu. Ako se tako nešto desi, dobro je da to prihvatimo. Nekoga volimo ili ne, kao što i neko voli nas ili ne. Ako nas voli, niko je ne može „preoteti“. Ako nas ne voli, pojava neke treće osobe nije suštinski uzrok toga što ćemo biti ostavljeni.Često se može čuti i da se za ljubav treba boriti. Možemo, ali to neće dovesti do toga  da ponovo budemo voljeni. Ako nas neko ponovo zavoli to je zato što smo to baš mi, takvi kakvi jesmo.  Ne moramo se boriti za ljubav, jer ljubav ne znači da posedujemo nekoga, da ga imamo, i da nam ga neko može oteti, pa da ga nemamo. Nikada ga nismo ni imali, niti on nas. Imali smo za njega poseban značaj, i ako to više nije slučaj, to nije zato što je neko drugi učinio nešto, ili zato što izgleda na određeni način. Nekoga volimo zato što je to baš on, a ne neko drugi.

 

 

Ako procenjujemo da smo potpuno bespotrebno ljubomorni, onda se možemo zapitati o čemu se tu zapravo radi.

 

Doživljaj da smo posebni (koji imamo i kada nas neko voli) ima svoj razvojni put. U ranom detinjstvu postoji period „primarnog narcizma“. Dete smatra da je centar sveta, da se sve oko njega vrti, da je važnije od svih ostalih. Zato može osećati ljubomoru u odnosu na drugu decu, braću i sestre, kada pažnja roditelja nije usmerena samo na njega. Postepeno uči da su i druge osobe podjednako važne i tako polako  prevazilazi ovu fazu.Međutim, to se ne dešava nužno, pogotovu ako odnos roditelja prema detetu nije bio adekvatan.Dakle, kada u odraslom dobu osetimo ljubomoru za koju sami procenimo da je neadekvatna, možemo uraditi sledeće:Možemo sebi najpre dozvoliti da osećamo ljubomoru. Onda možemo da se zapitamo kada smo se najranije u svom životu osećali tako. Ako nas put odvede u rano detinjstvo, možemo videti čega smo se, zapravo, plašili, i na koga smo, zapravo, ljuti. Jer, dečja ljubomora predstavlja strah od gubitka roditeljske ljubavi, a istovremeno i ljutnju i bes zbog odbacivanja.Tek kada sebi dozvilimo da osetimo sva ova osećanja, možemo doći u poziciju da dozvoljavamo pravo na posebnost i dragocenost ne samo sebi, već i svakom drugom.

 

 

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

 

 

 

 

 

 

Starost nas uvodi u stanje patnje, ali nas ne lišava ni nade ni radosti, ako smo dovoljno pametni, razumni, prisebni… ukratko ukoliko nismo u panici pred sopstvenim polaganim nestajanjem, pa ne vidimo šta nas u stvari prije toga čeka ili je već tu. Razne „senzacije“ kažete, razni momenti koji su u stvari samo nastavak onoga što smo kao ljudsko biće proživjeli i izgradili za sebe da nam sija kao svetionik na kraju tunela, putokaz i smjernica za dalje, dokle i šta od svega da potraje. To su ljudi- potomci koji ostaju iza nas; dešavanja, događaji, naša nastojanja koji neće prestati i stati iza nas, već će se nastaviti i umnožavati na način na koji ni mi nažalost ne možemo da utićemo ni živi a kamoli nekako drugačije; tu su eto i materijalne stvari a ne samo namaterijalizovana i neopredmećena djela koja mogu i da se sakriju ili ignorišu, neko slučajno i zaboravi na njih, kao i na nas same… mnogo što šta živi i iza nas, ako smo dovoljno sposobni da pustimo to od sebe da traje, a ne vućemo za sobom na silu ili kao nedokazane tvrdice, u grob. Kroz ostalo, i ostatak, iza nas i trajemo.

komentar N.G. na belešku „Starost“ kliničkog psihologa i psihoterapeutaDanijela Stojanović

 

 

 

Polazeći od same sebe i za ljubomoru sam samoj sebi dovoljna. Ali, polazeći od sveg tog silnog svijeta oko sebe, teško da bih mogla odoliti tom zamešateljstvu kakvo je dokona a maštovita ljubomora u većem broju upetljanih.

daj malo traži više

 

 

 

 

I ja znam jednog ispred svog vremena, i nikako da ostari ni drugi da ga stignu. Probija led za druge, prvi i jedini; samo ja se u sebi pitam kako da (po)stanem mlada, pored, uz njega, protiv ili zauvijek bez njega. Toliko zadataka a on jedan pa jedini.

odgovorićeš ti meni jednom jedini put

 

 

 

 

 

Ako će neko da me čuva… od baba-roga… noč je za spavanje i za razna nedefinisana bića što lutaju okolo i ne daju nam da spavamo- zato i čitamo noću, eto.

poruka pod brojem „D“

 

 

Očima ne mogu više da ga vidim, taj mozaik kojem uvijek nedostaje jedan kamenčić pa da je potpun. Hoću jedan cijeli, sav i moj.

poruka 2 pod istim brojem „D“

 

 

Ne ljuti se na mene, ali neko je rekao da samo čudaci razumiju čudakinje!

 

 

Jednoj barabi od selima: najbolje je nemati šta praštati. Beskonačno izvinjenje… do neba. Nataša Gajić

 

 

Plaši me sloboda, čist vazduh i dobra volja A ti Darko Kocjan?!

 

 

sjećaš li se njih 9 od Nataše 81 Usputni Prolazniče na radio adresi negdje 88.me

 

 

 

 

 

Jasan uvid u stvarnost: široki i nepregledni horizonti ili usko ogranićavajući pogled na sebe i ono što mene lično tišti; kažu, ni jedna krajnost nije dala vjerodostojnih rezultata koji bi se mogli i smisleno upotrijebiti. Pogledajte medije i njihovo širenje informacija, skretanje pažnje na opštevažne stvari, prema nekom širem kriterijumu; onda pogledajte u sebe i svoje širom otvorene četvore oči, i opet ne možete da se odbranite od navale informacija vješto probranih manipulatora. Jer, pretjerano mnoštvo neselektivnih i u krilo padajućih iznebuha novosti, jedu naše vrijeme, oduzimaju nam prostor za nesmetan i berićetan rast, a onda i našu djecu. Svaki revolucionarni zamišljen izum, kakva je elektronski medij, jede svoju djecu; nismo ispali onakvi kakvim smo se nadali a možda ni njihove nade nisu u skladu sa nama, našim razmišljanjima i međusobnim odnosima. Škodimo sebi i štetimo jedni drugima, u toj jagmi za zrno pažnje; pružite mi uvid u cjelokupnu situaciju, pa ću se ja u odnosu na nju i u skladu sa ličnim poimanjem i razjašnjenjem a bez prisilnih ili zakulisnih radnji, nedozvoljenih sredstava kao svojevrsnih ataka na moju- svačiju dušu, ja ću se uz pruženi i dozvoljeni uvid, dozvolićete- odrediti. I prepoznati najprije sebe pa i vas, u cijeloj toj ako ne ujdurmi, priči.

na kraju prisjelo
pretjerane informacije

 

Puno komentiras(Igor Murakezi)

 

 

Bit svega u nekoliko rečenica…..(MTZ Mul)

 

 

 

Što smo uradili, uradili smo. I naši potomci nisu više mladi, ko rosa u podne, dakle ostaju oni koji tek dolaze, koji se nisu još ni rodili da sav ovaj jad posisaju s majčinim mlijekom; ostali su oni koji se vraćaju kad za to dođu bolja vremena, oni za ovo vrijeme na ovom mjestu, jednom kada dođu dobro potkovani i ko zna odakle, a potiću odavde. Pravo potomstvo za život dostojan čovjeka; a možda se baš oni i ne vrate i ostanu gdje im je bolje, tako je najbolje.

na mišiće

na „O miševima“ Službena stranica Vedrane Rudan

 

 

 

Divno… kad kažeš nekom, ili on sam uvidi to, da ne funkcioniše kao ljudski zdrava i sposobna jedinka, nije bitno kako je stekao tu nazovi floskulu, da je za život i uljuđivanje bitno kako- tako funkcionisati ili čak dobro funkcionisati, onda si kao uspješan. Elem, možeš da patiš, debelo da patiš iako pucaš od zdravlja kao neko ko je uvijek vodio najviše računa o sebi i svom zdravlju kao i o sopstvenim interesima uopšte; a možda baš zato i patiš, tuguješ i smatraš se ipak i na kraju krajeva neostvarenim, e pa zato što su te se drugi odrekli zbog tvog sebičluka, nisi i njima koju „kapnuo“, nisi ih „ugradio“. A može biti da si sve ispoštovao, i na prvo mjesto stavio zajedničke, one opšte interese; e, onda su te izigrali i ostavili kratkih rukava… nije zato, ali opet si za liječenje, poštuješ sve što ti dođe pod ruku, ali… nisi normalan, šta ti je, pa drugi ljudi su bitni onoliko koliko vam se podudaraju interesi, koliko ste se našli u zajedničkom aranžmanu. I baš zbog takve opšte filozofije (ne)morala i iskorišćavanja svega i svakoga, i jeste nam ovako traljavo i ništa ne funkcioniše kako treba. Naročito korupcionaško društvo ne mođe da funkcioniše na zdravim osnovama, to nije za njih, jedinke ogrezle u nemoral, da ne kažem težu riječ kakva je zločin. Bijeda i jad svud okolo tjeraju normalnoj jedinki suze na oči. I zato, svi u patnju za bolje sutra, sretno vam bilo povraćeno saosjećanje! Kakva revolucija.

stisnimo pe(s)tlju

komentar N.G. na „Sebičnost“ Danijela Stojanović

 

 

 

Uobraženost ili uobrazilja, imaju toliko neodgonetljivih mogućnosti kojih nisu ni svjesni oni koji su se za njih zakačili, te „čuvene face“ što imaju široko nebo nad sobom da paraju nosom po njemu a zvijezde im zavide. Umišljaju o sebi svašta, a guber im mali. Ne bih ja o njima; ja bih ispričala poznatu pričicu o mjesecu koji se u vodi ogledao, a čovjek zakoračio iz čamca da ga dohvati. I zagrlio ga. Da li mi u sebi grlimo nebo pa nam je tu i umišljena granica? O sebi i pri sebi, daleko ćemo stići. Inače, loše nam se piše; nije stvar u predstavi o sebi, koliko u sopstvenom ludilu.

uobražen da voli

 

 

Nikada ne treba previše držati do takvih faca. One su uvijek brzo prolazne.(MTZ Mul)

 

 

 

 

 

derviš inataša jednom dušm dišu sa stavom ponositim,nataša ljubavi ja nikada nebi uzalud gubijo vreme ako nije stvarno nemoraš imati brigu i tražiti iskušenja meni moj karakter ne dozvoljava nikakve neozbiljnosti a ti svati kako oćeš, meni prava ljubav znači sve.ako sam zdrav izdravog razuma jate moram razumiti .. a nebi želijo danam se neko smije iza leđa nego danambudu zavini jabi imo volju sastanak izjasnis slobodno već ako nemaš nekoga drugog ljubavi m k

 

 

ni ja isto tako j k

 

 

da možda ima nešto providno klimavo ili porozno čovjek nemože imati sve štomu treba uvijek nešto fali ,ali netreba biti gladan ,svako ima pravo na život neko blji neko loši .fala bogu svako ima pravo na promjenljivost u nstupu neosjetljivosti po samog sebe,kao dase nism okusili svijeta.e toje porozno ,nečije iskazano nije rečeno da mora biti. treba da bude svjestan razlike bito ili nebitno činjenice se znaju mnogi zalutaju pa promaše put a toje krenu na prečac ,u datim okolnostima đese nalazimo nije definisano ,izvini čovjek uđe u slijepu ulicu i tapka u mjestu dok se ne sjeti kuda je kreno .a ha uzbekistan pozdrav čuvase jedan je život davam bude sretan u skladu sa vašim životom. jasam na raspolaganju i za bolju retoriku bombon bomboni za bolji san za sada tliko sviđa mi se razmjena.

 

 

izvini tastura mi zataji pami proguta slovo napišite komentarišite iosvježite sviđa mi se

 

 

 

ahh da naljepnica bila za mene samo što nisamse iz jasnijo nebitno ,nije ništa sporno čovjk se ući na iskušenju, dok se nesamo osvijesti.u spoticaju polegnuća ili prozirnosti oživljavamo poroznost čovjeka ili žene.mislim daje glavna zakočljica baš u tome. pa eto neka mislim da vam neeće biti teško ,nešto napisati draga Natašice

 

 

Znaš šta „kako god se zvao“, moram malo „oštrije“, nekako mi padneš teško ko kamen na srce, nikako da spadneš… Jesam ozbiljna al u šali ti kažem: ne igraj se sa mnom ćorave bake! I „razumljivih čudaka“, već se lijepo jednog dana predstavi onom kome se uopšte javiš. U potpisu ignorišem do daljnjeg, a poslije ćemo da „vidimo“, nisi onaj za koga se predstavljaš kažem.

 

 

Dragi moj „selime“, taman sam krenula kući… ne, nego sam isključila FB da previše ne brljam i ne sikiram te, ali mi pade na pamet da je tako još gore učinjeno, da sada ja neću moći da spavam bez nekog… Pa se povratih samo da ti kažem da i meni nešto fali, lijepo spavaj i javi! Meni… nešto što ti je lijepo i RAZUMLJIVO.

 

 

 

Srce drago pa tisi toliko pametna i profesijonalna ,iskreno znam samo nemoj mene mješati u ono što nije oduševljeno svakome treba dati pouku pa imeni ljepa mladolika iprofesionalno pismena mani se osjetljivosti jasamti veliki prijatelj dušice želim ti lijep san.

 

E, moj „selime“, samo ti zarezi još fale da bi te skroz razumjela, vjeruj mi; ne znam ko bi tebe takvog još i „zašiljio“, pero ti oštro a ja nisam osjetljiva a kamoli pametna kad si ti u pitanju. Možda samo opet malo profesionalna, a ti ne?!

 

 

p.s. Imam još „komentara“ pa pređi na njih, da čujem tvoj komentar, hm, šta misliš.

 

 

E,srce drago meni je drago čuti da nisi osjetljiva,a nebi se moglo reći da nisi pametna .samo nečega se stidiš, dobro ja znam ,,deka,,ilideja,,jase ne stidim niti treba dase stidim tvoga imena pa odmakose ,ne nemožeš pogrješiti a ja kada dišem ostim tvoj miris kože,a nije niko rekao da nešto mora biti ako nek mije za nekoga , bez obzira kako se neko osjeća taj koji nije nebi trebo biti nasilan panemoj reći dase neko odrič veliki prijatelja.pa napišimi prijatelj ,,drug,,ili ,,nešto jače,komentar šta miliš ,

 

 

Nisam „zrela“ da te još komentarišem, možda poslije… Stavi sliku tamo gdje treba, ali ne bilo koju, popuni profil i zivot svoj, a iznad svega „dođi maca na vratanca“,moj „selime“ hahahah

 

slike za 2 dana

 

 

… Na šta će to da liči, mogu misliti, ali dobro, imam i ja nešto za tebe za dva dana ili ništa, zavisi od slika. A od mnogo čega zavisi i dalja „komunikacija“ sa Dervišom Salamovićem. U povjerenju: bolje bi ti bilo da si lažan profil, mislim!

 

 

Draga Nataša slika sad prije par minuta ,samoje male kamere ,,a biće i druge pošto mi kamera nejma tona ikabal pre kratak pasam pozvo komšiju .,da predrži tako dasmo usojeli ,,a biče i druge ,a i mlađe ako promijemim kameru vidjećeš me direktno

 

 

nemoj dalje nije potrebno

 

…Sad se i u oči gledamo, što bi se reklo… piš…a; opet tjeraš sve po svom, ajd ćao!

 

 

 

Divna lekcija ,non stop neko spoticanje skoro ugašene vatre ,otom potom ja nisam iskazo o kome je riječ.toje samo okretanje vrteške nebil naišlo ono đe piše aha tusi pa neka ,lijep pozdrav prijatelju(Derviš Salamović)

 

 

 

 

Istina, osjećanja, i ona obećavajuća a zatomljena, možeš ugušiti do kraja, možda, ali ona kad tad izbiju negdje i obično kad se najmanje nadaš. Zato i kažemo da nas osjećanja drže u šaci, ako ne kreneš kada ti mašu, bježiš od sebe, ne iskazuješ se onako kako te hiljade čudesa gone da postupiš sav u iskušenju, dilemama, premišljanjima, i to je znak da je obećavajuće i nagonsko, zato i kažem obećavajuće jer te nagoni da primiš, prihvatiš i uzmeš sebi ono što ti u cjelosti pripada, znači da postupiš prema priloženom uputstvu, ako ti je život mio. Da, upravo tako, na puškomet daljine, tjera te hiljadu „đavola“; zašto tako kad ljubav je bog; jeste, ali boli i peče ukoliko ne uslišiš molbu- zahtjev onih koji su ti se na pravdi tog istog boga dali, poklonili i prije nego što si krenuo ka njima, prije nego što si i opazio našli su ti se u rukama… i šta će biti sa tobom ako se prije vremena pokaješ pa odustaneš, ako odbaciš darove neba, a tek ako pozuriš pa im se nasmiješ u lice ili nedajbože ismiješ ih i potcijeniš moć. Prestrašila sam vas kad kažem da boli a ne pušta,ali to samo ako nisi „na usluzi“, predan, pouzdan, i nisi kukavica koja jaje polaže u tuđe gnijezdo jer svoje nema, pa zato dođi i ti po svoje, dok te sva osjećanja nisu preplavila i prije nego što dođeš po svoje, na odredište. Dođi prije nego što se pretvorim u mržnju prema svemu što mi te čitav vijek uskraćuje, i to je taj smiraj-duše-na balkanu kad puca po svim šavovima i cijepa se i sastavlja svaki put kad me podsjetiš na sebe, ja na jednom -ti na drugom kraju, razdvojeni a zajedno ujedno. Putem ovog što nam još išta znači, Ljubavi moja neprebolna, bijela i daleka.

ooosjećanja… ooobećanja koja meni si davao
dvadesetšestgodina

 

 

 

Svi koji su nekad imali priliku, nadajući se nećemu, neće je izgubiti rizikujući zbog gluposti miran san, kako ga oni zovu. A kad prilika nestane, snovi se ugase, onda se ne sekiraju mnogo; nagovaraju druge na rasprodaju snova za šaku povlaštenih prilika, stavljaju tuđe možda i nedorasle snove na kantar i jako jako su ogorčeni ako im ne uspije. Da svoje ugaslo i pregaženo nadomjeste radom na nečemu, makar na riječima rovareći tuđu nadu. Pogledajte samo koliko smo razočarani u sopstvene i stvarne napore, da mladost i neiskazanost gurnemo ispred sebe u juriš i na čelo kolone, da se oprobaju u sjaju nečije tuđe podrške, i uspiju u onome u čemu ni drugi nisu iskoristili svoje najjače potencijale. Pljesak i skandiranje u trci života u kojoj i spretniji ne stignu na vrijeme, i bez kondicije traže novu priliku privućeni, podgovoreni ili, naprosto, im se osladilo da tako potroše ono što već imaju u đepu, a to je zrno poslušnosti i poštovanje tuđih savjeta i iskustva- autoriteti bez autoriteta se miješaju u sve. U šta bi inače potrošili ono što im i nije preostalo- ništa. Ne nude ništa vrijedno truda zauzvrat, sem nemiran san onih koji nemaju ni svoj san, ni svoju priliku; odabrani a sami ne biraju i zato ih ostavite na miru, da se sami snađu ako su predodređeni za „velika djela“. Znaće i sami.

ko je tu da mi kaže još šta da radim

 

 

 

 

Gomilanje strasti, posvijećenost, predanost, uživanje pa žrtvovanje za račun drugih vrijednosti, nepostojanje kočnica i izostanak otpusnih ventila, sve to sluti na propast i onoga za šta smo se zavještali- kreativan život do daske i bez granica. A gdje nema granica, nema ni takozvane normalnosti. A normalnost je kao mjera naših dana, kao ono od genija do ludaka tanka je crta. Ljudi se danas žrtvuju, i ne samo sebe već su skloni da i svoju okolinu, ukoliko imaju priliku i moć, izlože patnji, nemaštini i drugim nemogućnostima složene organizacije života, njegove normalne funkcionalnosti, i ne samo predajući se prokaženim strastima, već i nećem mnogo gorem i besmislenijem a što ide na račun strasti , mada strasno nije ,već negativna ostrašćenost. Danas ili nema pravih vrijednosti ili su one samo tako protjerane iz našeg djelokruga, pa se i djela koja ne daju nikakvih rezultata podvode pod nečije strasti bez kojih se ne može a tek mjera nečije energije uludo je bačena.

strast mjera naših dana

komentar na „Strast“ Zoran Milivojević psihoterapeut u „Politici“

 

 

 

 

Umjeti i znati posmatrati, ako ništa i samo ljepotu oko sebe za koju kažu eto da je u oku posmatrača, a onda i izvlačiti pravilne zaključke pravo je umijeće. Jer, pogrešni zaključci odvlače nas na pogrešnu stranu i neodoljive nedoumice: zašto je ovako a ne baš onako; postajemo robovi samozavaravanja, sopstvenih zabluda u dilemi da uvijek je moglo drugačije a ne onako kako treba, kako je jedino moguće i kako, u stvari, i jeste. Postajemo „razroki“ i ko zna na čiju stranu gledamo kod navođenja na pogrešne zaključke na kojima gradimo i pogrešne, prerano usahle ili nekako slabe i nedovoljne principe po kojima bi se vladali kod novog, zrelijeg i umješnijeg posmatranja stvari i ideja koje nam se sve češće serviraju a-gdje-je-tu-naš-trud-pronalaženja-i-snalaženja. Pricipi jesu okamenjena znaćenja bez kojih se ne može, kao putokaz i smjernica, ali kod novog saznavanja mogu samo malo da pomognu da ne odlutamo previše i ne zalutamo, čak izgubimo pravu mjeru poštovanja sopstvenog i tuđeg zalaganja za pravu stvar; pravi model i skretnica ako nešto ne štima, iziskuje sasvim nova mjerila, a ponekad, bogme, i nove ljude da vuku naprijed kolo u kojem smo se i mi našli, sa svojim posmatranjima stvarnosti, a neučestvovanja u zbivanjima, onim od životne važnosti, priključili ali ne uvijek svojom voljom. Mada ponekad isključeni, a i toga ima, kod zatvaranja očiju pred greškama kao jedinom reakcijom koja će nas od njih, gršaka i griješnih, oprati. Neušestvovanje i nesvest nas ne opravdavaju, samo nas čine saučesnicima na pogrešnoj strani; a izvlačeći, nesvjesno ili namjerno, pogrešne zaključke, dolazimo do krive percepcije da sve ima ograničen rok trajanja pa će da prođe samo od sebe. Ha! kao i mi sami.

filozofiranje života u oku posmatrača

 

 

 

Sve priče o uspjehu preko noći zaista su rezultat velikog truda, sve u životu do tog momenta. (malo mi pomogao Jovan i velika životna istina)

prevedi me

Свиђа ми се

 

Koncentriši se kako da misliš, a ne kako da zapamtiš. Mirne vode imaju veliku dubinu. (Jovanov prevod; kaže mi e, baš je FB mjesto za „filozofiju“, kopiraš- preneseš i ispadneš pametan) Joco… Joco

i još jednom

 

 

 

Nisam skoro pročitala jedno pametnije pismo jedne požrtvovane mame. Samo jedno je zaboravila da napomene, a vjerujem da isto bar ponekad pomisli, da svoju nedoraslu djecu ponekad treba znati i osjetiti i prepoznati kad im je stvarno potrebna pomoć i tada im prići. To nije ni malo lako, a ne zapasti u drugu krajnost totalne penjalice, i pustiti da dijete do besvijesti “plaće i zapomaže”; ponekad se izgubi i dragocjeno vrijeme kad je neophodno reagovati. Uostalom, ima djece koja su sama po sebi stvorena na sto čuda i za sto čuda i, mislite, ne treba im pomoć. Tek tada vam je “lako”, odvratiti ih da ne “unište” i “prešišaju” drugu djecu, kao dvije jedre bliznakinje iz bajke o (ne)napornoj djeci. Uzgred, otkud vam to da je potreba za pomoći način nečijeg, bilo kog uzrasta bio, manipulisanja. Nekoga je potrebno gurnuti, nekome pružiti ruku,a drugoga samo gledati kako mu dobro ide. I to su “moja osluškivana djeca” koju mogu prepoznati među hiljadu i prići im s koje god strane hoću- ne odbijaju me zato što sam par puta propustila kod njih svoju šansu.

 

komentarčić na „Molim vas, ne pomažite mojoj djeci! Život Krstarica

 

Свиђа ми се

 

 

 

Suština je u tome da poželim nešto veliko, lijepo i neostvarivo, nedostižno nekom drugom… kao što su oni daleki i neuhvatljivi meni samoj. To smo zaslužili čineći jedni drugima ono što smo uvijek i nejprije činili, žrtvujući ili pak ne i sopstveni ponos, jer ponos ili „ponos“ odnosno njegov povremeni totalni nedostatak, igra veliku ulogu u razlićitim našim relacijama. U svim onim odnosima koji se postavljaju pred nas kao neka zadaća i neotklonjiv zadatak. Kad kažem: mrzim te a volim te. I ne mora da znaći baš to, kao i bilo koju stvar da ti kažem, u našim skrivenim relacijama, Je li jedan odnos i to što počinjem evo da ti pišem jedno pismo, a odmah završavam; nećeš odgovoriti, zato što si mrtav ili strašno komplikovan. Kako ja to započinjem i odmah odustajem, prestajem sa svojim nerealnim očekivanjima, zato što sam kriva samo ja, a sa druge strane podmeću mi se razne nedozvoljene radnje u kojekakvim zapamčenim odnosima a istovremeno zaboravljenim svađama, ili bar njihovim razlozima, zašto su uopšte počele. Mogla bih, čim se probudim iz nekog teškog sna u kojem ste na javi nezamisliva noćna mora, mogla bih da nabrojim naizust sve greške i patnje proizašle iz njih, pa nam ne bi bilo dosta, da se pomirimo, razumijemo… i urazumimo. Uvijek ćemo tjerati svaki svoj mak na konac i da nam niko nije ravan. Ma, to je sve zato što tuđe muke i nastojanja začas zaboravljamo, a sa svojima smo uporni, gotovo tvrdoglavi; ko je ikad vidio da neko nekom priznaje njegove zasluge u nekakvom izgrađenom i već ustaljenom odnosu, osim ako on nije loš i treba da se ruši. Gradimo mostove… ha! razumijevanja, nepotiranja, jedinstva, jednaki aršini za sve i za one koji nam nisu pravi prijatelji, tek usputni prolaznici, i polaznici na putu života. Dobro se razumijemo samo kad igramo određene uloge u striktnim međusobnim odnosima, za ostale se ili ne poznajemo dovoljno ili do kraja krijemo kao zmija noge nešto što zovemo „lična prošlost“, to za jedne a za druge smo kao „otvorena knjiga“ i šta ima ko o tome da zna. Tajne ionako ne bi poljuljale naš ipak zamagljeni odnos zvani tuđa škola- tuđa patnja, na svačiju radost moga Smijuljka- kako ga vabim da na jedan osmijeh upućen na pravu adresu, dobiće hiljadu mogučnosti, ali sam mora da smisli kako će se one zvati. I kako će sebi dozvati sve te ljude; neka uči moj sin. Za mene je „prošao pored mene i nije se javio“.

 

poštovanje ludom radovanje

 

 

 

… Uputstvo za upotrebu: čitaj jednu rečenicu za drugom, jednu po jednu ili red po red, i sve će ti biti jasno!
… nikako sve odjednom, naprečac ili preko noći.
Naravno ako se čovjek pusti!

 

 

 

 

… samo odglumi da znaš… Ma, znaš… to ti je svitanje zore u proljeće, svjetlost nije toliko jaka i kao da će ponovo, svakog časa da se smrači; ništa zato, mi smo i dalje spremni i za mnogo gore stvari u mraku, kad se ne vidi ni prst pred okom a kamoli u oku- praštamo sve.

na „I mene jebu“ Službena stranica Vedrane Rudan

 

 

 

… kao nije ni čudo što ljudi kažu: ne hvali ga, pokvariće se; toliko su lažno sujeverni i pretjerano skromni, da čine upravo suprotno. Pohvali da procvjeta tvojih ruku djelo!

kad izmičeš pohvalama ali ne i ludosti

 

 

 

Greška je mala i da se ispraviti, ako nisi previše zabrazdio… u grijeh. A grijeh je ogroman… kad se ogriješiš o druga. I zato, ne čini namjernu nepravdu!

budite sretno čisti od grijeha
grijeh je nesreća

 

 

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s