Kratke priče (1)

Čvrst stav

 

 

 

 

 

Jednom, negdje. Državotvorna skupština donijela je niz zaključaka kojih se, na žalost nije pridržavala do kraja.

Tog dana snijeg je svojim debelim naslaama prekrio obrise bašte koja je s proljeća bila veoma bogata, u globalu, ali koja se sada nikako nije nazirala, čak ni njene dimenzije.

Ali, kako se ono kaže:”Ne pada snijeg da prekrije brijeg, već da svaka zvjerka pokaže svoj trag.” Tako I sada, učesnici svih neizvršenja, neodržanih obećanja I lagarija, polako su tonuli ispod padajućih projektila sačinjavajućeg sniježnog pokrivača, ostavljajući za sobom hladne, besane noći ispunjene prazninom I beznađem.

Ah, nešto se budilo ostavljajući trag – ispisnička riječ koja ništa nije značila, niti pokrivala da ugrije utjehom ono što je samom sobom nedostajalo.

Međuodnos između snijega, koji se s proljeća topio I ostavljao svoju prazninu za sobom, I između nove zime koja se izdaleka, možda, nazirala. Godišnja doba su bila poremećena u svom redoslijedu. Ne zauvijek, odvajkada  I ko zna dokle. Slutila su na isto malo drugačije I namijenjeno ko zna kome I zašto. Tako počinje dan. U blijesku I oluji bez kojih je nemoguće bilo šta započeti, dok ne raznesu sav još neotopljeni snijeg za sobom, I još jednom padnu kao zimogrižljivi pokrov.

Nije to dobra priča na koju padam već dvadeset ljeta I koja betdušno traje u svojoj bezuspješnosti. Samo je dvaput pročitana, jednom slučajno I nabrzinu, I drugi put pažljivo zahvaljujući prvobitnom sagrešenje. I ničemu nas ne naučivši kao prvi put.

Moj muž mi ne dozvoljava koncepciju kojom bih te dovršila u jednom zalogaju, tek da se zna.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bezgrešne stranice

 

 

 

 

 

Zašto čitam beživotne stvorove kad nemaju ni malo topline za mene, ne izdržavaju me, niti mi bilo šta pružaju iz svog uskog zagrljaja u kome ima toliko toga, sve do svršavanja? Ali ja se ne kajem, ima, ipak, toliko toga za mene tu, u njihovim uskogrudim naručjima kojima se izražavaju prije nego što ih, ponekad u nestrpljenju, sklopim, I ostavim za neki drugi put, kojim ponovo dođem I produžim pravo do njihovih nedovršenih, papirnatih skuta, ipak mojih utoćišta za nevjeru. Jer, ja ih sanjam, u drugom obliku, drugačijem značenju, zatvorene, čitke I čile za svaki siguran gutljaj. Iščilele korake njene ne pamtim dugo, tek obrise podsjećanja koji me čuvaju od udesa u svom nesvakidašnjem izrazu. Mrzim prostotu, ali ne I prostodušnost, ona me inspiriše u svojoj bezazlenosti da se I ja izrazim, kažem šta čuvam u glavi ispod kose. Dok me njena ravnodušnost ne pokosi I vrati na početak, gdje kao da isam ni bila, niti bilo šta otpočela da završim. Ili je to, ipak, novi raj. Za mene, eto, ipak,vrata kroz koja sam prošla da nikad ne dođem na drugu stranu, jer to je teško I opasno. Tu sam, da mi opet nešto značiš, a ipak je to nešto sasvim drugo I opet novo, za mene. Čisti predosjećaj kroz koji se neću provući bez kazne po moj ostanak na istom mjestu. Opet pada snijeg pred mojim očima, ostavljajući me za ravnodušnost bez kapi krvi u svojim venama I to me podsjeća da I tu stranicu sklopim za sebe, kao I tolike prije nje. Otvorim novu neki drugi put, kada mi dođe vrijeme za to.Ah, naravno da pada u utonuće.

Zašto čitam njena nerazumljiva, mila slova, kad me to ispunjava žestinom svoje ubrisane bjeline, kao tragovi u snijegu?

Da li mogu da kažem da mi to ništa ne znači I da ga već sutra mogu baciti. Izvan sebe sva, lutam.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zakasnjela svitanja

 

 

 

 

Namjere su mi bile zle, ali blažile su i umirivale, sve se kao dalo usmjeriti i promijeniti za bolja vremena.

Kako zla, pitalo je dobra? Ni malo nevjerovatna, zakasnila je na svoja usnula sladostrašća. On se nikad ne vraća na vrijeme da nadomjesti čežnju. Jedva čekajući da nešto ne radi po cijeli dan. O kome ja to? Ali kome vjerovati…

 

 

 

 

 

* *

 

 

 

Razmisli!

 

 

 

Lijepa sjećanja ostaju, loša još I prije, neizbrisiva. Prošlost u glavi I jedino još postoji, budućnost se ne dešava, jošmanje ponavlja. Šta sa ovim sada? Postojalo bi, pa makar I u glavi, da je vjeodostojno zaleđena u trenutku, ali, na žalost, nema je. Teče voda bez zadrške, još manje bilo šta obećava. A bez svega nema ni odluke koju valja poslije, ili bilo kada, iznevjeriti kad ponovo dođe(š) na isto mjesto da te zadrži(m) za sebe. Pa, moj care, to se ne dešava. Nikad.

Nema ni traga u snijegu od prošlih puta, samo mokar kolovoz I sam se topi I isparava svoju golotinju, kao prostrti veš suši svoju smušenu na vjetru obrazinu koja ni na šta ne podsjeća. E, tu smo, ni sjećanja nema, samo prazan prostor za sljedeće I novo padanje u problem sa sobom u glavi. Ko zna ko je sve to ispred nas smislio, osmislio I stvorio, u naš prostor I vrijeme I koju još dimenziju – iluziju. Ne dam se, ovo malo što mi je još ostalo da obitavam u okruženju kojem se isto dešava kao I sa mnom. Ništa za to. To je moje ogledalo kao jedina stvarnost što se ogleda u njemu.

 

 

 

* *

 

 

 

 

Brbljaj, brbljaj, da nešto ne preskočiš, da sve istreseš iz sebe I ostaviš prazan prostor, za šta… Sve reci!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Grizodušje

 

 

 

 

 

Ima noći koje su smijeh u razgovorima I postupcima, čista mimikrija kad krijemo sve I sebe pretvaramo u kameleone skrivenih nadanja I očekivanja. Samo još da se desi I biće drugačije, neponovljivo I obavezno, neobavezno u služenju zadnjim ciljevima odnosa prema nasljeđu nepoštovanja posljednje volje, kad jednom dođe nesigurna odluka u obećanju da se sve nije moralo dogoditi baš tako bilo bi bolje. Šta trpimo, pa se poslije kajemo mada nismo krivi, još, sem što donosimo te posljednje pogrešne odluke. I ostajemo tu gdje jesmo, jalovih iščekivanja jer nemamo ni pravo da išta zahtijevamo kad smo krivo odabrali ili pustili se niz vodu. Opstajemo usprkos svemu, sa glavom u pijesku ali iznad vode, grcajući u suzama, ako je to ikako moguće.

Ona je došla, sva ogrnuta u blijedom grizodušju I naplatila sve što nam je ikad učinila, svojski.

 

 

 

 

Mandarina

 

 

 

 

Mandarina se otkotrljala sa stola i pala ostavljajući svoj ljepljivi koselkasti sok ispod sebe na podu pukla.Svega u nekoliko sitnih kapi iscurila iz sebe, od sebe same, svojim tijelom uprljala je uglačane podne pločice nekoliko vremena ispred sebe, dole I tu gdje jeste sada. Mirisna.

Ista ruka pokupila ju je dok je s visine ispuštala još par nezadrživih kapi iza sebe. I bacila je u kantu za otpatke da još više zamiriše, a potom pomiješa sopstveni miris truleži sa zatečenim ili nadolazećim svejedno kojim smećem Smrt je u prevlaci zelene boje što se navlači preko njene ošrečene kore I uvlaći u nju ono što ne valja I neće. Izmijenjena, nema za šta da se pridrži, otkotrljana sa stola dokle je stigla.

 

 

 

 

 

 

 

 

Sad, bioskop ili kontejner?

 

 

 

 

 

Bioskop ili kontejner, pitanje je sad. Kad uđeš u salu, svjetla se gase, a platno ispunjavaju sadržaj I forma. Nova svjetlost ispunjava priču od glavnih I sporednih likova, teče radnja ispunjena sokovima svakakvih očekivanja I nadanja od platna I prema njemu iz razrogačenih parova očiju koji bi nešto da pronađu za sebe, predosjete I u doživljaju se izgube poistovijećeni sa titrajem u slici proizašle industrije zakona ponude I potražnje. A kontejner zjapi mrakom ispunjen, “dragocjenostima” mami isto tako upisanim zakonima traži -pa-ću -ti -se -naći za ispomoć nedosanjanih snova. Možda nečemu I zatreba to što si pronašao da iskoristiš ili za sreću prodaš na novom, svom buvljaku. Zakon ponude I potražnje nije iz iste priče postojećeg ili odglumljenog blještavila. Neko bi I tu da zaroni, a ne bude obična, olinjala mačka lutajućeg životnog poziva.

 

 

 

 

 

 

Karta samopoštovanja

 

 

 

 

 

 

Reklame ukazuju na kvalitet, lično iskustvo im je garancija, a rezultat je sigurnost koju stičete, ukoliko se s tom sugerisanom grupom uzroka I posljedica poistovijetite. Može biti, ali ne mora da znači, a do realizacije plana je mali korak u vašoj odluci da to što vam se nudi prihvatite, usvojite I iskoristite. Baš to, a ne nešto drugo, iz konkurencije naravno, kažu oni. Šarena laža, možda I mačak u vreći, ali prbajte, nećete zažaliti, daleko od toga, čak ćete uživati kad zgrabite ono što vam se nudi kao najbrže rješenje vaših problema I nedosegnute sreće. Put od reklame do reklamiranog je uzak I krivudav I mnogi korisnici se tu negdje I zadrže, kod uživanja u reklami kao takvoj, lijepo upakovanih u niz pitoresknih efekata, a do proizvoda I ne stigne. Ali to im nije cilj ili bar jedini. U tom slučaju, srećna joj prodaja magle!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Istina 2

 

 

 

 

Zove se Jovan. I rodio se prije skoro I – ha godina. Teško, ali za njega očigledno ne. Sve što je trebalo da se desi, desilo se njegovoj mami, a nikako njemu, jedroj, ljepuškastoj I grlatoj bebici koja je pucala od zdravlja. Mama mu je ostala bezglasno biće s polovičnom kolijevkom u sebi. Seku će sebi Jovan sam da nađe jednoga dana kao po dogovoru.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dilema ili zahtjev

 

 

 

 

 

Petogodišnji Jovan, a već zna za srce da ujede kada mu nešto nije pravo. Nezadovoljna pobunom njegove male glave koja je I sama nezadovoljna već kretala svojim putem I odbijala bezuslovnu poslušnost, davala sam mu znake onako kako sam umjela, u afektu artikulacije, da se vrati na mjesto odakle je krenuo I bude normalno miran. Kao isprebijana životinjica naučena na nevidljive udarce, mada fizički obračun redovno izostaje na iici da se sam pretvori nenadano u to, stao je ali ne I zašutio uplakano negodujući; ti se, mama, meni čas obraduješ, čas drečiš na mene… vodiš me u obdanište, poljubiš me u glavu… dođeš po mene I smiješ se opet na mene… a kod kuće drečiš na mene… ne može to tako, čas vako – čas nako… Od nekog vremena nepromijenjivoj u sukobu bolje između nas, stalno to ponavlja, I kad stoji I kad to ne stoji. Jede me iznutra. Muči se u nedoumici, ali se ne pretvara, bjerujte mi.

 

 

 

 

 

 

 

 

Istina 3 ili pupak svijeta

 

 

 

 

 

Ti si stvarnost, a ja sam samo san s kojim je nemoguće komunicirati, mada ti tvrdiš suprotno. Glas poruke, dvoličnost ili između redova, nisu moji. Možda samo život od danas do sutra – lakše mi je povjerovati u to nego u prethodnih sedamnaest godina. Vidiš, ni priče nema.

Sanjala sam da sam te uhvatila za rukav I dva autobusa, jedan je stajao a drugi se vrtio oko zajedničke ose.

 

 

 

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s