Kratke priče (1) b

Žena bez prošlosti je kao vino bez grožđa; pitam se da li uopšte postoji. A opet… sliniti nad onim što je bilo i ne postoji više, ako je ikada i postojalo pa preuređeno nam se najavljuje svako malo, umiveno i našarano neprepoznatljivim ali prihvatljivim oznakama, da bilo je nekad sada, baš onako kakvog ga pamtimo u sadašnjem sada; isto je kao batrgati se sa nagomilanim riječima iz svih mogućih faza, nisu nas napustile a svedočanstvo su nečega što nam je nekad poklonjeno pa se ofucalo, trebalo bi ga nedomjestiti, a prolaz za dalje nije još stigao na odredište kao što i neće jer ulaznice za tamo, što još nije stiglo- nema. A jednom sutra biće juče… preskačem sada jer nisam vjerna, odana i pozrtvovana druga koja neće nestati već sljedečeg trenutka u beskraju. Nastojim se ne kititi tuđim perjem, prihvatati prošlost baš onakvu kakva je, a dok sudim sadašnjost, ono sutra mi je neuhvatljivo.Nedodirljivi moj, kako da te prenesem ovamo, toliko zarazan ipak nisi, dok putuješ kroz vrijeme i sam si neuhvatljiv, nepostojan, kao lagarija. Prošlost je obična lagarija za one koji ne mogu podnijeti ništa više od samih sebe, a za dalje ni toliko… Pišimo knjige, svjedočanstva, sačuvajmo nešto, ; one liječe od sada pa unazad!

treba mi prošlo da savladam odmah

 

 

 

 

 

Šta znači Sreća; sreća, sreća, radost… Valjda ste pomislili na nedostatak sreće, a to je prava tuga i kako boli, muči, pa nema nje. Onda ste pomislili šta ako je izgubim, tek ću onda znati… nestrpljenje, daljine, išćekivanje, a nje nema, nikako da dođe nadohvat ruke je. Pa se pomirimo da Ljubav i Sreća, ma koliko su daleko- blisko u stvari „muče“. Ta naša radoznalost, i njeno draškanje; kada se javi a nikad ne dođe, kolika je tek onda njena potreba da se zadovolji, ispuni prostor u i oko nas, ode u beskraj i podijeli se sa svakim. Srećom pa sam tu da je sačekam da mi se vrati, potkrijepi tvrdnje da… Sreća pa sreća nikad ne dolazi sama.

javi mi se, Srećo, kad dođeš samo meni

 

 

 

 

 

A onaj ko povređuje sebe i možda još nekoga uz sebe, dok se čuva da drugoga ne povrijedi, u pravu je, obziran i pun saosjećanja za tuđu patnju… U stvari dužan je nekom tu pažnju sve udaljavajući se iz njegove blizine, a onda, korak od sna, i već je u drugom naručju, zarobljen i predan u istom, na kratko na dvije strane, a onda na pravoj, samo svojoj strani. Ipak je važno odlučiti se i na vrijeme poraditi mnogo toga između nas. Stoji i smeta, a samo ponekad nam je potrebno… malo razumijevanja i ne preko koljena, da nismo svima potrebni, ni oni nama.

da- „komplikejšn“

 

 

 

 

Ah, šta je jedan „bolac“, gotovo da i nije pravi, ne obara težinom pa sam ti još na nogama, koračam svijetom nesigurno bolna a od čega mi je to bože me sačuvaj… Ali sigurni, pravi bol kad zanosi korak u stranu, nikako ne valja; on je opomena, upozorenje, a možda i moltva da kloniš me se dok prođe ova neizdrž sa kojom ne znam pravo ni kako se neke teške riječi zovu, a kamoli ja pa ti u sjećanju… Kad ostaviš me na cjedilu, a slutilo vremenom unaprijed, da zagrabićemo sa gomile koja samu sebe rasprodaje za zrno svemira; grabimo samo naprijed i ništa nam više nije važno. Zaboravljen i zatrpan u smetovima, ne sluti ponovo na isto, da će izaći i dozivati nas sebi sa istom žestinom, u talasima i neprolazan. Boli nikad s tobom u naručju…

sviđa i svađa sneno

 

 

 

 

… A može, može… ljutite se na cijeli svijet pa i na njega; smijeh je samo pauza u ljutnji. Treba nešto mnogo jače od… sedativa, da vas natjera da zaboravite i odljutite se. Ipak, podsticaj narušava oklop.

sad pa kvit

 

 

 

 

 

Zgazio ti srce u mjestu… nije ni važno ili sama si kriva. Što te nije lijepo primijetio na prijelazu.

srculence na putu
ignoriše se

 

 

 

 

 

Pononavljam se u ciklusima; vjerujem u sebe i u sve što mi je ikad značilo i znaći mi; onda nastupa sumnja, pa očaj… sve do beznađa kad tješim iznova sebe i svijet oko sebe. Da bih zamazala oči. Sebi, drugima onima koji nešto i slute ali ništa ne znaju. To je način, kada se živi za promjenu kursa,ali ništa ne čini da do toga i dođe. Ostavljam drugima da obave najveći dio posla, a ja i dalje mozgam. Moglo je i drugačije, opet lažem sebe hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Tako se obmanjujem da i sama u obmanu povjerujem: nikad istina neće postati laž. Učinila sam to, onda opet… na hiljadu načina, ali se ušuškana nisam vratila sebi, utoljene gladi skitnice opet sanjam dodire. Ispod mog zamišljenog prozora raste drvo bez korijena, za svaki slučaj bez korijena jer ne želim da ostanem, ništa ne želim da ostane ovako, bez promjene… Onda se ohladim i nađem drugo-novo-prirodno, zaledilo korijenje i kaže uvijek će ovako da bude sa tobom… Naravno, ima i treće ali ono lista i zeleni se iako je jesen života na pragu; ono je kod tebe a da ti o tome ništa i ne znaš, mami(š) me ali ga ne zaljevaš baš redovno, samo kad ti slučajno padnem na pamet. Mogu i tako. Samo, ne znam na koje misliš jer bila su tri i ni jedno drvo života.

ponovljena laž uvijek laž

 

 

 

 

 

… A ja se čudim što ne mogu da slušam radio, tv… pa sve ostale, nemam koncentraciju, ispadam iz tog fazona koji furaju do besvijesti. Radije uzmem pa čitam nešto što traži ponekad daleko otporniju koncentraciju, prilježnu, i dopada mi se… evo, čitam i ne mora da bude neka „nagrađena knjiga“, ja se sama nagradim čutajući je sa uživanjem… prokomentarišem za sebe, možda da pribilježim… I ne pričam odvažno ni uz ni niz vjetar, mislim ne u prazno, prije- rijetko. Možda prije nešto zaista bitno ili meni smiješno, pa čak do besvijesti i u sebi… ili dok sanjam ali to odmah zaboravim, tek po koju sentencu čuvam negdje čutu.

da pričamo u kom fazonu

 

 

 

 

 

Od kajanja nema vajde; ko to kaže… Naravno da je imaju, vladaju naoko situacijom, a najviše osjećajem da smo se dobro provukli, prošli dobro još kako smo mogli navući na sebe „bijes bogova“, šta smo učinili protivno sebi i uvjerenjima, ne svojim, doslovce, već onih koji o nama evo sude po onome što nam se otelo znanju, možda i željama, a ponajprije lićnom „ukusu“. Usadili su nam nešto kroz vaspitanje, oni koji su nas odgojili, usadili su nam i oni koji su nam bili uporednica i određenje kako u određenim situacijama, vremenima… po ko zna kojim još smijernicama, trebalo bi postupati; možda naši saputnici ili sapatnici. A mi baš nismo, i eto kajemo se; povrijedili smo sebe i druga, možda na to sad gledamo iz drugog ugla, kroz prizmu prošlih izraubovanih vremena koja sada više ne vladaju, ili gledamo baš onako kako „treba“ i kakva vremena sada vladaju; uglavnom, kajemo se i našem kajanju nema kraja. Kako ćemo tek sebe sada da kaznimo, što smo bili na jednom mjestu a postojimo na sasvim drugom… umakli smo im na trenutak tek, ili zauvijek, mi, otcjepitelji od svega što nas je ikada činilo i činiće nas ako im dozvolimo opet da nas pokunje i vrate sebi kao pokajnike ovakvog „režima strahovlade“ i „gdje smo pogriješili, pitamo se“… a kajanje niotkud pa na nas. Čvrsta vezica. Da je polomiš, pa makar i sebe sa njom… poslije takvog čina nema je.

odmažemo (li) sami sebi odmažemo

 

 

 

 

 

…Pokidajmo okove kajanja, ali vratimo se svom karakteru koji je samo naš i ničiji više. Ko je tu još da nam sudi i navaljuje nam teret krivice, neka se javi ali ne zaboravi da bili smo zajedno u istom ili jedno pa isto.

poželja

 

 

 

… samoljubni krvnik… je li tako se zoveš da dođeš … maci na vratanca, kad tad.

na „Dan štakora“ Službena stranica Vedrane Rudan

Свиђа ми се

 

“Ona naša Željka je mnogo zgodna žena… ko djevojčica” (inaše, udomila si sina-čitaj nabacila mu posao u vladi); izjava je mog muža na povratku sa vajnog mitinga. Inače je van svih stranaka usr.. na poslu… “A koliko joj je godina?”pitam. “Pedeset kao i tebi, mama!” s leđa će sin.

još na „Dan štakora“ Službena stranica Vedrane Rudan

 

 

 

 

… A šta kad se stvarno skupe stvari recimo pokvare ili su bile neispravne od početka ali se malo kasnije pokazalo… opet recimo auto ili skuplji kompjuter? Pa, imaju garanciju… na popravak a nije prošao koji mjesec, prođe, pa opet na popravak, pa opet… i tako shvatiš da je roba u stvari malo više kod njih nego uopšte kod tebe, kao da i nije čisto ispravna niti će ikada biti. I, ništa, čista je samo propast!

mijenjam neispravno za ispravno mijenjanje

 

 

 

 

 

Ja sam za dobro iskorišćavanje prilike, ljudi, novca pa i dobro iskorišćavanje situacije kad nam se prilika baš i ne pruža zdušno, ali umijemo da reagujemo… na izazov. U pitanju su dobri refleksi a prije svega dobar njuh; za nećije kvalitete koje ćemo odmah prepoznati, bez da nam se nude kao na pladnju, ali nije naodmet i ako se sve postavi na pravo mjesto i sa prave strane; onda ih je nemoguće mimoići i previdjeti, ponekad precjeniti, ali nikad odbiti kao zbog nedostatka osjećaja za mjeru i s jedne i s druge strane, dosadnog nemetljivca, ma komarca čija je prava vrijednost negdje ostala zapretene za naše oči. Sudimo o pravim vrijednostima – pravo; one su tu ne samo zbog nas, već i mi zbog njih, da ih otkrijemo, razumijemo, prihvatimo, ocjenimo da su zreli za ispoljavanje i iskorišćavanje svih svojih nadarenosti, potencijala, svih svojih resursa koji samo čekaju da se prepoznaju i gurnu u javnost. Do grla. Uspješni ljudi će nam uzvratiti; novac se naravno oploditi; a dobre prilike i situacije su tu uvijek za nas, samo ih treba znati… ubrati.

ništa od zapećka

 

 

 

 

Kako to neko kontroliše situaciju i sebe u njoj; da li tako vladamo ciljem, postignućem, ili onim što nam je u glavi, možda našim postupanjima prema ženi, djetetu, brakom… i većinom emotivnih i materijalizovanih odnosa u kojima smo se našli… pa smo nezadovoljni ili pak prezadovoljni, u oba slučaja možemo da ne vladamo količinom svojih ispoljenih emocija… i da se dobro opečemo, jer se nismo savladali i prikrili ono što bi mogli da nesmotreno iskažemo pred drugima. Iskazati sebe opravdano je samo ako nije pretjerano i ne ugrožava nikog, bilo da ga može povrijediti ili izazvati prezir zbog lične slabosti i evo nedostatka samokontrole. Savlađujemo li se samo zbog toga? Ili zato što hoćemo da znamo sve, vladamo predmetima, ljudima, situacijama, ko zna čim, jer se osjećamo sigurnijim u svojoj koži, pomalo iznad situacije prezrivi, ali i kao da su nam svi konci u rukamo, kad smo mi u pitanju, ništa nas ne može uzdrmati niti izbaciti iz ležišta. A onda, i na taj način, vladamo i drugima, kao pravi flegmani; željela bih da sam flegman i da me ništa ne dotiče. Nemoguće kao dječija suza bez razloga…

odvagaj sebe u svemu

 

 

 

Ne možeš nekoga kinjiti i dopustiti mu da ode. Isto tako, ne može neko koga vrijeđaš hladnoćom da dozvoli da tek tako odeš. U raj.

pravilno

 

 

 

 

Onog koga kinjiš i zadržavaš, jer ti je potreban… da ga kinjiš, zašto inače… Onaj koga vrijeđa tvoja hladnoća, možda samo hladnoća obraćanja, ne dozvoljava ti da si miran… i, raj je nedostižan. Svako ima nešto što mu smeta kod drugog – potrebnog… recimo kod tebe. I , ko te naljutio?!

odgovor na ljutiš se

Свиђа ми се

 

sto tako kao što mnogi misle da je briga isto što i pažnja.

gdje ću se probuditi tj. ustati

 

 

 

Ptica slomljenih krila ima slabe reflekse… kad se ispod nje tlo ljulja.

ipak pomozi… bože

 

I ja volim da pišem, i čitam, ostalo je sve stvar navike… naprosto se isključiš ili postaviš neke svoje granice i oblike ponašanja.

ophodimo se ali nismo neophodni

 

Свиђа ми се

 

Gdje god, i kad god, da si, čeka te tvoj red.

a kad me nema?
mene nema

 

 

 

Ko se s nama (curama) druži, i jezik mu je duži.

nisam mislila na isto

 

 

 

Drž se advokata, sud plati, a notar će se i sam snaći jer je neophodan… Ma, čista medicina, kome je potrebno liječenje i doktor, prava majstorija… a majstor ko majstor, uvijek je neophodan!

ko je tu potreban da se podmiti
dasepodmiti

 

 

… preporučujem… nije preporučljivo inače ne preporučujem.

zlopamtilo

zaboravila sam da se potpišem

 

…Taman na vrijeme si napisao… moj ide iduću godinu u srednju, a od tada- pa do… sve je ostalo isto i ništa se promijenilo nije od kraja prošlog vijekahahaha… moji muški i ženski „skotovi“, na stranu potomci i „studiranje“.

„brucošijade“

 

 

Plijen se plijenom dijeli i nikad kajanje.

a tek s njim koje kajanje

 

 

Ko je jednom radoznao, uvijek je radoznal.

ne odajem

 

 

… možda bestežinska a nije sila… ne privlačiš (me).

lebdim

 

 

 

Pa, naravno, „ljenosti gora od bolesti“, kaže moja majka i nabaci „teret“ od kućnih obaveza za tu subotu, sedmicu… čitav život; tako je i moja baba. Teret duznosti i obaveza; osjećam se nekom nešto dužna da pripomognem, doprinesem „ološu“ u njihovom nesnalaženju kad zatvore vrata za sobom u ovoj našoj maloj gajbici, kad svuku sve sa sebe pred vratima, tamo je spoljni svijet opasan i zahtijeva punu koncentraciju, kontrolu pravilnih poteza, na kraju krajeva tamo se ZARADJUJE KINTA za život, za opstanak, da se „obogatimo“… One u kući su sve minorne stvari, dosadne oduzimaju neophodno vrijeme čak i od odmora, nisu vrijedne posvijećenosti a kamoli navike; kučanski poslovi nedostaju i čine haos po kući samo kad se ne ustale kod ženskog ćeljadeta. Inače su samo kao usput i nisu nužno navika, ne vuku na svoju stranu one koji su s(p)retno podmireni od ukućana koji nemaju toliku sreću da budu oslobodjeni od kućnih potreba i obaveza; pritišću one koji „treba“ da ih čine i kad ih ne čine i sami nerijetko zaobilaze- onda je stvarno haos- neko stvarno mora da nosi kuću na ledjima. Iz navike ili po vaspitanju, svejedno.

ispomoć u kući ili navika samo
traži se odlično plaćeno

 

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s