Iz Dnevnika 2012. (27)

Ja sam temperamentna osoba i „brzac“, ali ne uvijek; kad nešto što ne znam, ne saznam u najskorije vrijeme, lomim se između bar dvije solucije, ispadam iz kolosijeka i ne znam jasno baš kuda dalje. Onda stanem, preobrazim se i ništa više nije mi važno; čekam godinama ili , ako imam sreće. samo dvije-tri nesrećno protraćene godine iz „dosuđene vreće“… na prvi poged uporno čekam svojih „pet minuta“, ali one nikako da dođu, meni, ovako nestrpljivoj da „prekoračim vrijeme“ i sve obzira i preme sebi i drugima- drhtim od nestrpljenja da saznam tajnu,a onda je na kraju izdam, ili samo odustala da pređem baš sve faze procesa, preskočila, skratila… ali, „knjigu“ cijelu pročitala, jer sam joj se uvijek VRAĆALA. Ko kaže da sam išta dovršila?!

neće(š) proći fraj

 

 

 

Muškarac koji ne čita žene ne može ni da ih zapamti!

sve po dva puta

 

 

 

 

I lijepo i loše raspoloženje dižu pritisak na naša „nejaka“ pleća; važno je reagovati, a na nama je da odlučimo kako… i, naravno, ne na sve odjednom (naprijed,izvolite, jedno po jedno).

samo slobodno

 

 

 

i potreba i ultimativni zahtjev sa primjesama osvete- kakva papazjanija od „nas“

 

 

 

 

I lijepo i loše raspoloženje dižu pritisak na naša „nejaka“ pleća; važno je reagovati, a na nama je da odlučimo kako… i, naravno, ne na sve odjednom (naprijed,izvolite, jedno po jedno).

samo slobodno

 

 

vruće- hledno probleme nema

 

 

i potreba i ultimativni zahtjev sa primjesama osvete- kakva papazjanija od „nas“

 

 

 

 

Valjda ne mislite da su zavisnost i porok usko povezani, da su dva lica iste igračke? Naravno da ne mislite. Kad kažete „budite zavisnik u otkrivanju sebe“, što se granići sa hrabrošću i upornošću, naravno da ne mislite na bolesnu upornost nekoga ko korača tankom linijom između jedne krajnosti i druge i iz toga svako malo izlazi povrjeiđen, povrijeđenih taština, nastojanja i moći. Kolika mu je snaga, kad je zavisan od sebe i možda usput od malih, neznatnih, sitnih poroka koji se ne bi ni mogli zvati tako. Jer, oni su ljudi, zavisni su od ljudi, možda njihove pomoći, njihovog samoprisustva, možda povelike doze njihovih emocija, ju! možda i materijalno ovisni od bliskih ljudi šta se tu može. Zavisnici od ljudi, ali ne znači i bolesni, ali se hitno traži njihovo oslobođenje koja se zove samosvijet, o sebi i ponajprije svojim postupcima, zavisi nam glava. Jer, gledajte, kad ste zavisni od „moćnih“ ljudi, nikad ne znate šta će jednog trena od vas uljuljkanih, ušuškanih ili onih koji spavaju već na lovorikama, zatražiti . I hoćete li vi, već skoro odavno pali u dug, moći da platite svoju slobodu. Razmišljanja, ponajprije, koja nam svesrdno truju mnogi megalomani oko nas. To hoću da kažem apropo zavisnosti od sebe i svojih „neprimjerenih“ težnji, nadanja i, nije naodmet spomenuti, od strahovanja.

samo ovca ne sme da se brani
on se njenim strahom hrani

 

 

 

 

Djeci , a i onima starijima, dosta je naše priče, oni imaju svoju tehniku življenja koja je u potpunoj suprotnosti sa našom, kad mislimo o istim stvarima, dakle onim koje se tiču našeg poroda. Elem, ono što je nama važno nije njima, i obrnuto vjerovatno. Zato, naslikajte sebi sliku i probajte uroniti u nju; eto, to radimo svojoj maloj i velikoj djeci kad želimo da se uguramo u njihove misli, u njih same i u njihov i samo njihov život. A nas je, zaboga, strah, ali čije (ne)samostalnosti?!

igramo se „vedrane“

Komentar na „Zašto rađamo?!“ Službena stranica Vedrane Rudan

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Darko Kocjan

 

O novcu se ne može raspravljati, kao što se ne vrijedi raspravljati ni o jednom nužnom zlu, a on to jeste. Ništa iz njega ne proističe, a sve se u njega ulijeva, ta nezaustavljiva energija koja se obnavlja i curi između prstiju. Novac je dilema, nastojanje i svojevrsni sud o sebi samom i nekome ko ga posjeduje ili pak ne. Novac se za prste lijepi i nikad ga nema, bar ne kad je najpotrebniji i baš tamo gdje je najpotrebniji. On, kao veliko Ja, apsurd je ljudskog postojanja, i ne samo zato što sve što zbog njega postoji- zbog njega i strada i propada. Niko nikad nije dobio trku sa novcem i vremenom, kao ni sa vrećom bez dna; nikad ih nije dosta, uvijek malo fali da ga ne bude uopšte, da nestane glavom bez obzira, uplašeno, povezano ko zna s čim, ispari i istekne iz najskrovitijih skrovišta vaše svijesti. Jer, vrijeme je novac… BA! i više ga nema, a niste ga nikad ni imali dovoljno, je l da, ma koliko trčali za njim, na kraju ga ugušimo i potremo… zbog svega što nam je ikad značilo i značiće više od njega. Deklarativno, da!

posjedovanje vraga je to-to

 

 

 

 

… hm! daj šta daš sindrom u 50-oj… daj nemoj da se luksuziraš sa tim spejs šatlom… u 10-oj nisi ni znao za veći bicikl… kako ti rasteš, rastu i snovi, gase se, a prije toga žmigaju na tebe kao lampice dok, takođe prolaze sa tobom ili pored tebe… Ničija odluka nije vrijedna tolike pažnje koju probude u nama (nečiji?!) neostvareni snovi (prema nama, da).

nekome je rođendan

 

 

 

 

 

Zaboravila sam koliko sam kaskala za svojom „generacijom“; bivši kampanjac iz škole se nada da će ih najzad stići. I dok jedni kampanjci otaljavaju (zbrze), drugi gomilaju ono što svakako jednom moraju. I, dođe nam na isto, dok se mi tako izganjamo i iskašnjavamo, nikad „na vrijeme“.

pospremi svoju „sobu“ piši glavu i sve ćeš stići

 

 

 

 

 

Okrenimo stvar ovako: šta je to u našim životima što želimo da prikrijemo i da se ne zna, a šta je u neželjenoj skrivalici ono što nismo u stanju da prenesemo nekom drugom jer nedostaju riječi, sredstva, način da se naša „tajna“ sazna, nešto zbog ćega bi nas možda smatrali i ludim ili nas osuđivali na bilo koji drugi način, ne bi ispalo onako kako želimo. Ni kad prikrivamo laž i kad nas možda samo naša istina zakriljuje i ne dozvoljava svjetlost dana, nismo u dobroj poziciji prema onima koji nas možda i slijede kroz naša bespuća, ali nikad do kraja ne upoznaju. Ili , možda, oni koji su dio našeg životnog plana ne mogu u njemu da učestvuju do kraja, vremenski i prostorno, već samo sa propisne udaljenosti, tek samo u mislima. Ništa nam ne oduzimaju ti „kradljivci naših života“, sem što se trude da učestvuju u našim radostima i tugama, kao dio nas. Toliko o onima koji bi da budu sa nama, upoznaju svaki skriveni kutak i, možda ga i preobrate, samim svojim prisustvom, ali su svojim ili našim poslovima onemogućeni. Onda kažemo da vodimo dvostruki život, kao neki tuđi život pored stvarnog i jedinog koji bi trebalo; od koga se to krijemo i ko nam postavlja takve norme da se odlučimo između dvije mogućnosti? A mogućnosti je uvijek više i samo čekaju na nas ili da izgubimo i ovu bitku na koju smo pristali, da nas zanima tuđi život, ali samo kao dio našeg, nikako kapric…

tuđi (i) moj život

 

 

 

 

Naravno, izgubiću rijeke i doline i samim tim i sebe, i hoću. Jer Ja i nije stvoreno da se vječno gradi, sve do nebesa, već da se i jednom i sruši… u ništavilo, gdje inače.

tu negdje

 

 

 

 

 

Ne možeš biti smežurani cvijet, a srditi se na život što ti baca kamenje umjesto okrepljujuće rose koja isto tako njeguje i podmlađuje, ali samo kad misleći na nju, nadajući joj se, isčekujući je i radiš sve da je jednom kad dođe i zadržiš. Ne možeš misliti samo na sporedne brzake, efemerne stvari, a očekivati da se ona jednom ne istroši i ne nestane za tebe, moraš je svesrdno obnavljati jer ona samo u skladu sa tobom čini cjelinu tebe i cijelog tvoga bića, nesklad je koči i zadržava pred tvojim vratima sa nemogućnošću da uđe u tebe, obnovi se i nadoknadi izgubljeno. Jednom kad je izgubiš, znaćeš šta si izgubio; krenućeš u vječnu potragu koja će za tebe poprimiti jedini smisao jer sve ostalo ga gubi. Nastaje borba bez prava predomišljanja, kukanja i strepnje. Jer ono što si dobio umjesto nje je samo tvoja bol, a nju nećeš zaliječiti lako, niti će se tvoja patnja izgubiti negdje bez tebe. Neće te ostaviti na miru dok ne ovlada tobom a ti njom; tako slab, neznatan, i efemeran, tužiš za pomoćnim sredstvima, a jedino što te stiže je vjetrometina i znak da nema velikih i malih bolesti. Bez snage i vjere u sebe si niko, a sa njima sve, svaki živnuti cvijet orošen nepojmljivom energijom koja se ne obnavlja lako, ali nas sustiže, i zato ne dozvoli da te zavara prebrzo. Dočekaj je osnažen i spreman. (jednom izgubljeno zauvijek izgubljeno i ne očekuj da te iko razumije)

 

 

 

 

Kao dijete sam se baki jadala kad mi je dosadno, očekujući valjda da me ona zabavi, izmisli nešto za mene ili dozvoli mi nešto što bi mi inače branila tako se riješivši moga navaljivanja i dosađivanja. Nije uspijevala da me odbije, samo još više veže i zainteresuje za svoje zanimacije i neodložne poslove; morala je da se ta trenutak pozabavi mnome i odvrati mi pažnju od sebe i nezainteresovanosti za bilo šta drugo. Jer, dosada je ujedno bezvoljnost i nedostupnost stvari koje su nam u stvari interesantne a daleke. Dosada je obavijena velom misterije i budi našu radoznalost ali i tihu patnju jer, sve što možemo imati, nije nam ni približno potrebno kao ono što nemamo, što nam je uskraćeno. Pa nam se čini da ništa ne može ispuniti naše vrijeme koje je prazno, ništavno i zaguljeno okrenuto protiv nas i protiv samog sebe. Mala smetala vremenom se bude, odrastaju i vrijeme postaje ispunjeno obavezama koje itekako mogu biti dosadne, gotovo da se zbog toga pretvaraju u prisilu pa i stres, možda nećemo nikad uspjeti da ih završimo… tužna i mračna misao smjenjuje drugu, gubimo koncentraciju, ostavljamo posao za poslije, a drugi put možda nikad ne dođe… Dosada je tako (auto)destruktivna, gasi se kao dogorjela svijeća čim smo u panici. Ali, dosada može i da pomogne kad smo otvoreni za saradnju i krenemo u potragu čime da je ispunimo- aktivira nas i nismo više toliko zaludni samima sebi, niti nervozni.

davež tebi

 

 

 

Bila sam očajna, da, moja bezgranična upornost i tvdroglavost graničili su se sa nepodnošljivošću situacije jer mi ništa nije polazilo za rukom; kakvo natezanje sa „višom silom“ i sopstvenom malodušnošću. Ogrezla u „poroku“ bez kojeg se nije mogao zamisliti ni jedan drugi dan osim onaj ispunjen njim, bez snage da mu se oduprem, prepuštala sam se njegovom bjesomućnom milovanju, maženju, dragostima koje sam samo uobražavala i vjerovala da postoje samo u vezi sa mnom. Kako to ide, najprije mu sudite a onda se naglo predajete i prepuštate uz olakšanje što više ne morate da trpite nagon za samoodržanjem koji vas vuće što dalje od propasti, jer poslije do kraja uzvišene egzaltiranosti slijedi ponor beznađa, da će uvijek tako biti sa mnom- moja slabost da mu se oduprem, ljenost da bilo šta preduzmem a što bi bilo novo i drugačije i ne bi vuklo ka ponoru očajavanja. Nije to ono što mi je potrebno, a tvoja lažljiva uvjeravanja da je baš nedostatak volje da izađem iz „paklenog kruga“ ono što mi je potrebno da doprem do tebe, graniče se sa ludilom. Priviđaš mi se i odbijaš me u istom, kad čujem glas koji me ponovo zove, prečujem ga i okrenem se sebi, da nabrojim poroke to je ležernost; iz ljenosti i ležernosti sve slijedi. Zato otvorim vrata i izađem na ulicu, da prošetam i razbistrim malo glavu, posložim stvari u njoj. Slutim, skoro da shvatam koliko mi je malo potrebno da se zaboravim.

zove se tvojim imenom
očajno loše

 

 

 

Kad bi se stvarnost tako lako iskonstruisala kao rečenica u tekstu i sam tekst, sve bi bilo lakše, sve bi dobilo jedan novi smisao, sve bi se posložilo, preuredilo… Ali nije tako. nama je svaka konstrukcija lažna, a kamoli istina koja nam treba, kao zec iz šešira mađioničara- kakva nam treba, takvu i imamo (kad bi se lagali, naravno).

na „Malale“ Službena stranica Vedrane Rudan

 

 

 

 

Radije me jasno zgrozi, nego prevari konfuzijom?! Nije sve što je (ne)skriveno, čitaj između redova, obavezno loše, u pitanju su nijanse. Na tebi je da ih unaprijed znaš, i prije nego što su izrečene- sa takvima si na istim talasnim dužinama. Biti brži od jasnoće i direktnosti; ostalo je jasnoća bilo kakvog iskaza, pa i paušalnog ili brkanje lončića. A zamjena teza- simbolika sna.

nema mi garancije ni u jasnoći
sve protračila

 

 

 

Ulaznica za pakao ili beživotni raj- toliko je sve savršeno zapreteno u svojoj nesavršenosti, da mi se tu gdje ste i ne ulazi, „felerićni moji polovnjaci a bez sidrišta sigurne luke“ pakao-raj.

dižem sidro u logu

 

 

 

Radoznalost mi je bezgranična, ali i njena kontrola; pero koje škakljika i draška stopalo je neizdrživo, tako i svaka moja misao upućena tebi koji si me namamio u svoje istraživačke predjele, da mi ih nikad do kraja ne pojasniš. Uostalom šta se do kraja razjašnjava? Raskrsnice su samo prekretnice i pauze do novih i novih saznanja, a ova opet imaju uvijek svoj nastavak koji vuče dalje i nikad ne dovršava. Sad mi je jasno ono čuveno „sve me zanima kad si ti u pitanju“; ali ima i jedno „ali“, sakrio sam se iza prividne ravnodušnosti, naoko ignorišući sve tvoje pokušaje da me razotkriješ, možda raskrinkaš moju providnu masku, ignorišem sve o tebi, ne dajem glasa od sebe kako ne bi nadošla i prezrela moju nepotkupljivu pažnju. Motrim na tebe i svaki tvoj pokret, glas koji daješ od sebe, ali ti ne prilazim, izdaleka je sve jasnije: ti si moja budućnost o kojoj ništa ne znam, a ja tvoja prošlost kojoj sadašnjost sudi iako je gubi i nadomješćuje neprovjerenim glasinama ko je ko i šta je šta.

radoznalost se sama daje

 

 

 

Upornost je samo tvoja, a inat, taj inat što potcjenjivačima prkosi i nešto dokazuje, graniči se pomalo sa „mrzuckanjem“, uzajamnim, i otvorena su borba do istrebljenja, nedozvaljen dvoboj u kojem je bitno čiji će metak prvi da opali, odnosno razvali… ponizi protivnika i dokaže da on, a ne mi, griješi. Zato sam prije za čistokrvnu upornost pa i malo ubrljanu tvrdoglavost, pa tek onda ako baš ne ide… budi se inat. Operisana sam od inata i tjeranja mak na konac, inače, koliko će da traje to…

sve za par let(ov)a

 

 

 

 

Kada je nesiguran u sebe i svoje kvalitete, čovjeku je moguće sumnjati u sve i svašta; doza opreza nije naodmet, ali neodmjerena procjena nastupajuće situacije ili nepoznatog čovjeka koji se našao, nekad i ne baš svojom voljom u njoj, da bi se nakraju potrvrdilo ono „znao sam da će se baš tako desiti“, pomalo je bizarno, morbidno… šta li. A evo i zašto. Jedno je naslučivati nešto, a drugo sasvim sigurno predviđati nemoguće kombinacije i dovoditi sebe ako ništa u pravo stanje panike i očekivanje nemogućih, nejčešće nepredvidljivih situacija. Pomiješano sa radoznalošću prema stvarno neodgonetljivim stvarima, odvodi nas nekad i preko one granice koja se zove trezveno sagledavanje okolnosti i onoga što je stvarno moguće, realno. Ponekad zatičemo sebe kako pokušavamo i da utičemo na sebe, druge da se shodno predviđanjima i ponašaju, biće tako, je li i zašto se odigralo onako kako sam najmanje očekivao a učinio sam sve da se desi baš tako kako je trebalo… I tako u nedogled, proričemo sudbinu, možda je i „vidimo“, uz malu pomoć raznih sveznalica kojima katkad vjerujemo i više nego sebi. I, na kraju se razočaramo, a nekad naše nasumične sumnje u najbolje rješenje ne ostavljaju prostora panici i oprezu. Pa se kaže kako srljamo kao „kuče u vareniku“ ne bi li se domogli prije vremena onog što nam je zagarantovano nečijim “ predviđanjem“. Sumnja dolazi iz stomaka, kao i intuicija, i potpuno je nepredvidljiva; i čemu strah ako ne- oprez(no) sa tim.

dam vam Horo(r)skop

 Odlicna obrada, jasno i poucno…(Slavco Kirk Kitano)

 

 

Uvjerenje podstiče poduhvat, isto tako može i da ga koči, zavisno od toga kakva su nam prethodna i već naučena iskustva, uspješna ili pak ne. Mijenjajući uvjerenja- mijenjamo i sebe i (ne)nastojanja. Ono mislim da (ne) mogu nas potiče na činjenje. Evo pokušajmo, pa šta bude, bez klackalice hoću-neću.

možda ne uvjeravam ali pomaže(m)

 

 Hvala, ovo sto pises vodi na dublja razmisljanja i kvalitetniji intelektualni zivot, sprega uzroci i posledice…(Slavco Kirk Kitano)

 

 

Vjera, nada i objest; ljubav ili objest, a nada u čorsokaku budi sva moguća, i ona nemoguća, razočaranja još prije očekivanja da se probudiš i utrneš nestrpljiva zadocnjavanja. Nećeš ih propustiti, znam, ako uopšte i priđeš onom kutku u koji se skrila a da nije dopuzila pokorna i smjerna, takve ljubice nema da mi grije hladno srce kao odsluženi grijeh, bez povoda. Ljubav iz obijesti, kao dječija suza radosnica, oteta za sebe samo, igračka, zaboravljena poslije par sekundi neprospavane noći, izvučena iz tuđeg zagrljaja i bačena u zapećak. Da, zauvijek bdi nad tobom kroz ovu i ovakvu sobu sa tri zida od tuge, ljutnje i kajanja.

nešto između

 

 

 

I mene kad zgrabe za ludi vrat, ja hoću van i kuda me noge nose. Uvijek je bilo više ludaka, onih napolju nego onih unutra pa među četiri zida, da okaju tuđe grijehe; dokle više, viđeni bože, da plaćamo cehove ni krivi ni dužni? Pa, dok se ne urazumite i ne povjerujete da ipak postojim. Ha! došao da nas povede sa sobom, viđeni “smrtić” lupa i što vidi i što nikad nije. Pa, da, razum ovdje ne vlada, samo- bleji. Beee…

priznajem (na „Ja nisam normalna“ Službena stranica Vedrane Rudan)

 

 

 

Jednom je neko rekao da je zaljubljenost „površna“ u smislu da skoro sve što joj se svidi, a sviđa joj se kao sve, prihvata bez pogovora… dok se ne razočara i primijeti mnogo više što na početku nije; onda se zaljubljenost ne završava već prelazi na drugog , kod koga nije bila… Ovo kažem zato što ljubav jeste viši nivo od „obične“ zaljubljenosti, uzvišeno osjećanje potkrijepljeno pravim argumentima i dokazima koji, u stvari nisu ni potrebni, ali su tu kao i nedostatak zahtijeva za promjenom nečije suštine i suštine same ljubavi, jer ona je tu gotovo sama po sebi a s druge strane na njoj je potrebno raditi, davati sve od sebe kako bi procvjetala. Ljubav nikad ne umire, kažu neki; zaljubljenost da, gasi se onako kako je i došla, bez povoda i smisla. Ali, jedno je sigurno, naklonost i patnja zbog neispunjenih ideala idu ruku pod ruku, i zato ih sad ima , a već sutra nema. I još, zaljubljenost nikad ne prelazi u ljubav, već u mržnju ili ravnodušnost, jer razočaranost se nikad ne prašta. Niti ono što nam je promaklo.

ja te nisam imala
a da sam te znala

 

Izgubio ne izgubio, sam si se rodio, pa ćeš tako i umrijeti, sam. Zašto bi se plašio voljeti cijeli svijet i u njemu sebe, kao u ogledalu, jer ti si sam odraz svega što si ikad volio i što ćeš voljeti. Kad vam se odnosi podudaraju u svoj svojoj raznovrsnosti i različitosti, to je ono pravo. A istost…

odnosimo se jedan prema drugom

Свиђа ми се

 

„E baš, sve se zavjerilo protiv mene.“ kaže Uspjeh Neuspjehu. (U jednom su se složili, da jedva se diše… i nema za sve.)

(ne)sviđa mi se

 

 

Smrt je mrska, ali oslobađa one koji su se uvijek mučili, koji su se strašno i neizdrživo teglili sa velikim teretima za svoja nejaka leđa, pa i one koji su pronašli lijek za sva svoja kajanja, ona neokajana i nedokučiva kao iskamčeni i neželjeni grijeh. Smrt je olakšanje za one koji odlaze suviše za života, i ostavljaju vječitu tugu za sobom, a hodaju zemljom žudeći za oprostom i ispaštanjem. Smrt je za dobre ljude, a loši se i sami snađu; nije lako opstati na ovom svijetu nepravdi i nedovršenih dijela u pokušaju. Za sve je ona konačna i zato preteška tuga, uvijek podsjeća na one po koje dolazi, naročito kad mislimo prije vremena; ne sveti se ali ne oprašta. Sigurna. I još mnogo toga što se ne da podnijeti; ja je razumijem… djelimično, možda…

ne pohodiš me

 

 

Ulizivanje ili laskanje, pitanje je sad; i jedno i drugo krije u sebi neki motiv koji se na prvi pogled ne razaznava, ali svjedoči da nam namjere nisu najjasnije i da nismo do kraja iskreni, nešto drugo nam je na umu. Laskavcima posebno; pa i kad pred ogledalom kažemo: ovo, što imam recimo na sebi, laska mi i govori sve najbolje o meni, ovakav mogu na ulicu; dižemo si samopouzdanje a drugi nam jačaju rejting ili „dižu repinu“… i td. Ulizivanje je u uskoj vezi sa poltronstvom i polotronima koji bi da se bez većeg truda prišunjaju tamo gdje im nije mjesto, recimo napreduju u sluzbi, i prilično je omraženo od onih koji za takav stil napredovanja nisu spremni ili im nedostaje vještina zamazivanja nećijeg pogleda na stvari i čitavu situaciju ispletene mreže oko nečije sujete. A sujeta ko sujeta proradi, tako da ulizivanje dođe po svoje na prilično ljigav način, način jednog beskičmenjaka kome ni sopstvi ponos nije sveto pismo. A komplimenti , naročito upučeni ženama, za neke očigledno jesu… Za vješte udvarače ni toliko napora ne iziskuju, koliko je potrebno da se cilj postigne- nečije zadovoljstvo i simpatije.dajte malo (pažnje?) vratiće vam se stostrukoMedijska-koalicija-05

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s