Krijem se sa željom tim kameleonom inarcisoidnim dobitkom

Pa, da, nismo u dilemi šta nam je činiti da nešto dobijemo i kako to da postignemo, samo vjerujemo da nam pripada, po zasluzi ili po nekom drugom skrovitijem principu, ali ni to nije prepreka. Prepreke su nedoumica, kako ih izbjeći, zaobići ili dohakati im i mirno proći pored, sve u uvjerenju da smo bez izazova i zadržavanja, gubitka vremena, živaca i preživljvanje materijalne štete, slobodni da priđemo, prihvatimo i možda dohvatimo pruženo, što se samo nama nudi, i obližemo se od zadovoljstva sobom i podrške koja nam je učinjena ovim blagovijestima i dokazima da smo pravilno pristupili ispunjavanju zadatka koji smo sami sebi postavili ili si dopustili da poželimo, pa ako se ispuni, na dvostrukom smo dobitku: bili u pravu i želja nam se ispunila, još samo da znamo u sebi da uživamo i onom što nam je poklonjeno, mi bez napora, jedino sami sebi mala smetala, na putu nam niko više ne stoji. Šta je to čemu težimo; na to smo zaboravili, sve kao previše iskusni da mijenjamo, kako sebe tako i okolinu, kao kakvi kameleoni koji kao da miruju, u stvari ne miruje njegovo obličje i uticaj na sve što bi nas obavezalo da zastanemo, ali ne odustanemo, čak i od pomijeranja granica malo u stranu, ako ništa ono malih slabosti i popustljivosti pred nedoumicama, ako smo padali pred njima ili u klopku pretjeranog zauzdavanja pred navalom različitih osjećanja. Jer, emocije ne upozoravaju, već ono što nam je povjereno na čuvanje, kao velika tajna, a u zbilji nešto nedokazivo, neogonetljivo običnim riječima koje pričaju istu priču, zagonetka koju ne možeš naglas odati ukoliko sebi ne objasniš da si samo jedno malo zrnce sopstvenog spasa i isto kao i drugo, propušteno u dolasku ali ne i u odlasku. Ono što zapamtiš nije ono što ti se stvarno desilo, ili je ispričano, prepričano, ili prepušteno zaboravu i tek površnom prisjećanju u blijeskovima mašte i sna; nisi ti toliko svjesno biće koje dolazi samo na svijet i odlazi isto tako nesvjesno, a važno je šta se zbiva između ta dva odgonetanja koja ne pamtiš, a središnjicu čuvaš kao za neka druga bolja vremena. Već, tu si i to treba da otrpiš, a ne što ti čine, ili ne čine, druga obličja, sa sjenkama ili bez svjetlosti. Dovoljan je jedan pogled u ogledalo, nekog susjeda ili nečije neprebolne daljine i neprisustva, i znaš da si tu, a ne tamo sa sopstvenim odrazom u mislima kao kakav uda(v)ljeni „narcis“. Bilo bi dobro ali nisu tu, da ne postoji mjesto i vrijeme kao opšte prisustvo… i niko nikom ne fali. Pusti priče za neko „drugi put“ koje nije tvoje koliko ova „tvoja prilika“… da se javiš i prijaviš za „zborno mjesto“. Krilatice moje zaboravljene lozinke za ubuduće. Nećete me prevariti više, kao ni ovaj put kojim hodimo; u to sam sigurna a ne u svoje „nedoumice“ i da li se dobro vladam dok vladaju sa mnom i oni što ne vladaju ni sa čim i ni sobom, nesigurni dovijeka i nazad. Odakle smo (s)krenuli da kažemo „ne“ kad nije nam dozvoljeno a može samo slobodno i pouzdano. Ha! nepouzdanost… opet.

krišom od tebe je isto do mene

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s