Djeca

Dijete samo zapitkuje da dobije odgovor koji je ako ne tačan, precizan i razumljiv, onda bar prihvatljiv; dijete je neobično uporno da ga izvuče za sebe, i ako i kad ga ne dobije, ode negdje drugo pa traži i ono što je dobilo i ono što nije, a što se podudara, jer ono neće pobijati prethodno usvojena „saznanja“, samo će dalje istraživati ako je posumnjalo u izdržljivost tako dobijenog rezonovanja, u strpljenje s kojim je potkrijepljeno, i u ono što slijedi poslije istine koju smo izbjegavajući, maskirajući ili potkrijepljujući živim dokazima i sopstvenim primjerima, nadoknadili kad nismo mogli drugačije, smatrajući ih još nezrelim da bi nas shvatili i uopšte razumjeli na pravi, čist i do kraja otvoren način, a u stvari smo sami odrasli u nesposobnost da budemo vjerni i vjerujemo djelima u ono što govorimo, pa se stidimo sebe u ovom izdanju ili iskrenih riječi koje bi potekle baš od nas, a ne od samog života, ličnog iskustva djeteta koje ga traži, polako i postepeno odrastajući i dostižući nas čitavo vrijeme pitanjima na koja je, mislimo, nemoguć odgovor ili smo mi nesposobni da ga drugima pružimo baš sad. Naprotiv, mi smo odgovore već davno za sebe prevazišli, ostarjele lutalice koje ništa ne dobijaju time što traže, već izokola kruže oko izazova i iskušenja pa i pokoje provokacije, upuštajući se u nedefinisane odnose, iz ko zna kojih opravdanih razloga izbjegavaju neophodne promjene i čvrsto i tvrdoglavo se držimo već ustanovljenog i proklamovanog, da tako stvarno i treba da bude a mi smo nemoćni da priznamo i prihvatimo da je to nešto drugo, sve u razmiricama, dilemama i neodgovornim a lažnim potvrdama proizašli iz nedoživljenih a željenih iskustava koja nam zamagljuju ono što želimo stvarno. Želim i znam šta je to, ali nemam volju da postavljam suvišna pitanja kad znam šta sljeduje; ako nije odbijanja pogodnog trenutka, prilike, kako je mi smjerno, razdraženi čekanjem, zovemo,onda sigurno nešto nepredviđeno što nismo ni slutili, ponajmanje mu se nadali a kamoli očekivali… da će nas zapljusnuti kao plima a mi ukopani u mjestu- molim vas, pomjerite se naprijed, da prođem… i vama kao i hiljadama drugih u istom trenutku- bojimo se onoga što ćemo tražeći dobiti, a ne izgubiti, i da li je odgovor na ono što trenutno imamo, pravi. Ne pitamo se šta je sa silnim pitanjima na koja smo zaboravili da postavimo pravi odgovor kao mogućnost, pa da vidimo koliko je stvaran i održiv ubuduće, a ne samo sada; ha, svako se boji provjere bez provjere pa i odgovor bez pitanja. Pitam se, trebam li dozvolu da progledam ili imam „mačka u vreći“. Zamrači mi se pred očima kada me klepi u glavu nešto što sam davno propustila da uobličim kao nešto što ti pripada a meni odgovara, tako kako se predstavlja: kao anonimna anketa bespotrebnog upitnika. Neću statistiku i prosjek.

nisam dijete ali sam smor „upitnik velik ko kuća“

Advertisements

О natasa1

Pa, naravno kad muljaju dvadeset i kusur godina, taj par "medenjaka". A Vi? Jedva čekam to u junu! Malo sam se zamorila od prijave- čujemo se uskoro, nadam se , i sa komentarima.Pusa!!! Natasa1
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Djeca

  1. vinjete каже:

    „ostarjele lutalice koje ništa ne dobijaju time što traže, već izokola kruže oko izazova i iskušenja pa i pokoje provokacije, upuštajući se u nedefinisane odnose, iz ko zna kojih opravdanih razloga izbjegavaju neophodne promjene i čvrsto i tvrdoglavo se držimo već ustanovljenog“ Ovo je tako istinito. Jako zanimljivo i životno.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s