Ne vjerujem… bez nas

Ne vjerujem više, ako sam ikad i vjerovala, u ljude, oni su naši „mučitelji“. Pogledajte sve te knjige, groblja izgubljenih zemalja… hoću da kažem… država se „ubija“ po zatvorima, izmišljaju se najdjelotvornije moguće muke za svije(s)t koja polako nestaje. Svijest o nečijoj dobrobiti… hm! Sve same palikuće lebde nad nama i našim glavama… a neki boga mi i u nečijoj glavi: ne pričam sa tobom ali se (ne) razumijemo! Šta oni mogu da učine za nas, što mi sami već nismo očekivali od drugih koji nas najprije vežu za stolicu, pa pitaju šta nam treba… onda puste struju ili nam zgule kožu sa te glave koja nešto sanja o svemu, a znaju da smo… robovi tuđih interesa i da nas nema dovoljno… da bi podmirili njihove zle potrebe. Knjige o mučenicima polako ubijaju svoje žrtve… i loše i dobre. Pa, zašto bih ih prepričavala nekome… kako bih ubila svoju samoću; jer pogledajte šta za sobom ostavljamo: smeće i ostatke glodanja tuđih života a nemamo svoj. Samo buku koja bi trebalo da predstavlja komunikaciju između nepoznatih jedinki, ustvari krik bića na samrti. Svakom se to ureže u glavu i zašto bi pristupio (ne)jednakima (ako stvarno tako mislim nisam za ovaj svijet). Neko je danas promislio da na Mjesecu žive a ovdje se kažnjavaju… Ako je to još uvijek naša Zemlja, sa gravitacijom po neispunjenim grobovima, čeka nas baš ljudska propast… ispunjena empatijom prema… biću. Ima nešto trulo što nas još uvijek živi; a šta bih bez nas.

Advertisements
Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

I JOŠ POKOJ(N)I OBRAT

I još pokoj(n)i obrat
… da imam nešto opipljivo u rukama (da nastavimo ovaj usputni i vječni razgovor), da sam srećna i vesela i s „grijehom“ prema ovom braku koji ne vrijedi ničemu, pa makar vodala sebe i dijete tamo i ovamo, samo ne ta pusta zgradurina od Suda da me proguta za sobom, pa ni tamo ni ovamo… da imam poštovanje javno iskazano, od tebe ako ništa, a ne ono „uvrijeđeni ljuti i jadni po svim osnovima“; da vidim to, a ne sudski spis i komandu na razbroj se: ti tu, a ja tamo i tako stojte do sudnjeg dana. Meni, u stvari nić ne treba, ni siguran dom ni moje prezime ni malo hljeba ni moje uznosito dijete… bez tvoje tople ruke na mom dlanu položene kao žig… ako baš to treba. Nisam patetična, ali mi, Jovičići, ne odlazimo na Sud zaludni i sami, već samo ruku pod ruku; inače tvoja „nemušta riječ nić ne vrijedi“. Da vidim to, pa makar samo tako od sada pa do vijeka živjela. Ti to možda zoveš kao život, ali od tebe smo svi „umorni“ kao od tašteg sirupa 2x na dan- slatko ladi taj tvoj odlazak na izvjesno mjesto…
Ostaj mi zdravo i ponosno, prkosni moj!!!!
27.3.2017. 5.42 pm
digresija jedna: „VIDJEĆEMO I DOGOVORIĆEMO SE“- BATI
Razočarala me mama, opet; onomad smo je pitali za selo, da odemo koji put bez njih sa Jovanom i „odmorimo dušu“: Ne može ona da daje ključ nekome da joj „sere“ po kući i onom što je ona sačuvala za neka vremena; može samo sa njima zajedno! I sada… stan u Brčkom, ako budemo pravili kupatilo, možemo li malo odsjesti kod njih ako oni u to vrijeme budu u selu: Ne treba vam to, to će samo malo, šta ćete, ne znamo mi kad ćemo u selo, to je na dugom štapu… pa, šta neka zove komšinica ispod nas inspekciju da vide kako je rekla… Ajde čućemo se! Procurilo sve a mi nismo u stanju, nismo „sposobni“… NISAM SVOJA!!!!
MAMA SAMO OČEKUJE OD DRUGIH DA SE DAJU; BILA JE NA SAHRANI UJNI LJILJI JUČE… DUŠKA JE ZAGRLILA I UZVIKNULA ŠTO-ŠTA… ŠTA ĆE, JADNA… I NJOJ SUZE NA OČI DOK PRIČA DA krv nije voda i Miline ćerke… šta će jadnici!!!!!
BIJESNA NATAŠA a komšinica bi da plati radnike što prije… nadiru sa svih strana KRPELJI… gdje ostalo, pa za vrat i Ba(n)ke: „samo se ti , Nataša, udaj, sve će biti u redu i fakultet je to, udati se dobro“, a tek razvesti- ima da odlijepite!!!! a ne samo JA!
20.3.2017. 1.50 PM (U ŠVEDSKU)

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

JOŠ JEDAN OBRAT

JOŠ JEDAN OBRAT
E, sad kad znaš tako fino da „navaljuješ“ s mojom glavom i teorijom bez prakse u životu… idi sam u Sud pa se „razvedi“, u prvom redu od mame, ako možeš; nemoj poslije da ćekajući da se nešto desi ili ne desi, ispadne da jedva čekaš da nje eto! neće više biti, pa ćeš sa srećom početi najzad da živiš svoj život bez objašnjenja i naknadnog tumačenja. A možda nama treba najprije opravdanje za sve, pa da ne uradimo.
Naravno da hoću da se izvučem iz ovog blata i budem ruža ali ne jednokratna maramica ili na daj bože zatvorim svi sve puteve, porušim mostove za sobom i tek onda se upitam šta dalje (kažeš tek onda će mi se sve otvoriti- hoće, kao i kad sam bila djevica pa poslije zamalo nisam umrla na porodu, jer sam bila blesava i prestara- ja sam kriva jer sam čekala šta si čekala ti do sada). Ma, šta da ti pričam: čekam stan da mi se otvori pa da pređem u njega… sama i „jalova“, a ti ćeš da dreždiš; za mnom valjda.
Šta mi piše bata, pa da krenem opet na tebe… neću i ja valjda da se cjevčim za „nasljedstvo“ do sudnjeg dana, da bi utvrdila posljednji dan da mi u stvari ništa ni ne treba, osim moja djeca… ups! dijete će u svijet, ako nisi znao.
Budi lijep i pozdravljen, ali ne vjerujem ti da posposlen samo čekaš; prosto ne mogu da povjerujem u to… STRAVA ILI pa to je s t r a š n o!!!!
Nataša s mogućnošću tek da ode!
9.3.2017. 7.03 pm
… I JOŠ
Bila sam „razlomljena“ juče, pa izvini za ono i sva prošla u ubuduća pisma bez pravog odgovora. Saša mi na obrat njemu, nudi novac; bolje išta nego ništa ili daj šta daš! hahah! Dačica moj, dokle smo dotjerali; Joca se još vadi.
Pozdrav i sve od Nataše!
p.s. Svašta sanjam/ biće bolje.
10.3.2017. 6.26 AM

Moj Sale mi nudi nešto novca na MOJ račun, ako ili kad se predomislim da mu javim, za liječenje… i samoliječenje, dodala bih. Nije da ne smijem da uzmem, ali „koji račun“…
vol-ti Nataša!
9.27 pm

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Obrat 6: Jutro subotnje

Dobro jutro, dragi moj,
Dok čekam da mi se napravi čaj od busnice, gledam da ostanem mirna. U stvari, tako je bilo do juče, jutros sam bez napora obavila „gimnastičke pokrete za smijeh“ jer me bole leđa od dušeka koji je tako jeftino prošao od mene, a i inače je jeftin pa brzo propao, da ne kažem ulubio se i izgleda valovito više nego neko ravno postolje, na čemu ja u suštini treba da ležim, pitam se da li je dovoljno ravno i tvrdo ako mi je kičma u redu a ja nisam beskičmenjak. Onda je otkazala česma za umivanje, tj. zapuši se prije nego uspijem izmaknuti se, već je puna vode; moram viš kade da obavim to (polije me voda iz visećeg tuša jer je neko nije prebacio na dole), a česma, pa malo je reči da štrca na sve strane jer nema zaštitni filter, i on pukao, a voda ide nevidljivo zrnasto. Inače, da pređem iz kupatila jer me gnjavi kotlić sa snagom koju zahtijeva od mog prsta, da ga pritisne a on pusti vodu koja nosi sve pod sobom, ali samo jednom bar u dogledno vrijeme, pomažemo se priručnim… Rupa u kadi, spolja za lakše otpušavanje… rupa na zidu susjedne sobe u kojoj spava „meda“ ali nije on krivo složio cigle u zidu, sa rupama prema vani, da lije voda i zaljeva i vlaži zid (obio ga Joca „šmajserom“ i šta je tu svega imalo da se vidi; ne mogu da vjerujem da je pola stan samo moje… ha-h). Dakle, mali bojler u kuhinji opet je otkazao poslušnost, a i inače nije baš bio izdašan u toploj, vreloj vodi za miješanje i suđe; sad moram da šetam do kupatila sa vanglom (da, kroz svoj svijet), zahvatim odatle pa poljevam suđe nakupljeno u sudoperi… ide mi to i okolo ako budem prosipala vodu, istrunuće ubrzo ovaj jadni kuhinjski donji element, kao i vrata od kupatila koja se jedva zatvaraju… Treba snage za to, za ove nedokazane i omanule sitnice; a krupnice: proljetno kupanje stana koji je na izdisaju, jer mu nismo ništa pružili za ovih petnaestak godina habanja i „treskanja vratima i drugim pomagalima koja kapaju iz oka“; kad nam se zamagli pogled, da se raščisti ovo sve i nestane: i vječito oznojeni prozori kroz koje fura vazduh (najljepši su ljeti u mojoj sobi, širom otvoreni kao zagrljaj koji spremno čeka novi dan i sve moguće bube i bubice, prozračan a onda mamuran zrak i sve moguće mirise i miomirise); otrcani venecijaneri su posebna priča. I zidovi na izvolte za budž i mi ne znamo da krečimo kao ljudi već sve preko svega: tona preko prljavih zidova i okolnog namještaja samo u naznakama. Namještaja kao da nema, samo ormani i kreveti, a i oni su slabo nakrcani, kao „nojeva barka protiv propasti i bolesti“. Knjige za to i postoje, one nepročitane, kao čarapa izgubljena navlači se na glavu, da ništa više ne vidim, ne shvatim i ne poželim da mijenjam: još me drži parket tamo gdje ne fali koja kockica. Da, u glavi fali koja kockica, kao i uvijek. Terasu će da sređuje drugi pola dana, samo da stigne proljeće i čisti prozori kroz koje gleda veselo oko kojem sve (ne)smeta; bicikl se razbaškario tamo, ali to nije razlog što su nam ukrali obećanu terasu sa ove strane, a sa druge strane je opkoljeni vojnik koji ne može da se sakrije u svoju intimu i vide ga, i čuju, svi. Prešli smo u drugu sobu, ali nismo sasvim prebacili i sebe, jer se odnosimo na cijeli stan, pola-pola. Srodan mu je „Jocin stan na devetom spratu“, masivna zgrada puna dozrelog i prezrelog komšiluka, kao i sadašnjih stanara za izdavanje (četveročlana porodica koja bi da ga kupi od nas, (ne)posrećilo im se, šta bi mi, kaže neoprezni Joca: kad vas više ne bude, bako, mi ćemo da pređemo u vaš stan- BOŽE, ĆEMU UČIMO OVO DIJETE OD SEDAMNAEST GODINA?!
Ja volim svoje stanište i lođu širom otvorenih prozora (srce je lako zagrijati).
Trenutno svi kod mene spavaju… psssst! Goran i Jovan i niko više, sem tebe. Nisam pročitala sve što sam naumila i nije mi kratak… život je to!

A kakav je tvoj stan među „smrdljivim“ Kinezima, dragi moj Dačo, i boraviš li odmah u tom kraju ili „malo kasnije“. Sačekaj, da popijem onaj čaj! (Ovo je bilo dobro, za razmrdavanje (Saša se bar ODAZOVE) a ti, kome zalutaš u džemper da ga dodatno zagriješ. Prijatelju, manje zbori da ti neko ne zagori! Misli moje upućene tebi a ne svud okolo, stacioniraju se na pravu stanicu kojoj ni autobus ne fali a kamoli stiže.

Stiže(m) da pišem!
Vozdra Nataša

4.3.2017. 9,13 am

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Obrat 5: Nisam ja svjesna šta radim

Nisam ja svjesna šta i kako, šta to radim i čemu kao težim, šta ću time da postignem; e, ako u meni nema dovoljno plana i „koncepta“, ne znam šta mi je činiti da se najzad složimo po sastavnim dijelovima i šavovima koji ne pucaju lako (nisam torba u koju sve lako spada… kao po komandi se „raspara“). Šta sam htjela sad… nisam poslušala a možda nisam ni trebala, ovaj put to je čini se moj napucani organizam, o kojem bi zajedno da vodimo računa, a ja sama, a ti… ko zna koji i kome (istina je, ne vidim (te) dobro tu i ne bih te ni prepoznala) negdje u budućnosti to se sve preklapa i staje jedno na drugo, kao na tacni što bi rekli moji stari; a ja bih da dođem(o) na njihovo mjesto, ako je ikako moguće koja godinica dole- gore ha-h.
Ej, bre sanjam te; ili samo bolesna ili samo zbog toga- ne: ko će koliko lijekova popiti, koja doza, da se osjećamo „lakše“. Nema olakšavajućih okolnosti; ne znam šta pričaš. a sve mi na vrijeme kažeš i ne znam je li to dovoljno. Mogu ja ovako do „juče“, sunce bleji i ja sam „fraj“; sad mi je tek jasno da se lječilišta nikad neću osloboditi (to je ona „sloboda“ koja mi fali a ne od tebe: ti stojiš i trebaš mi da me liječiš… sve do balčaka, bar pokušavaš)… da, sve se kao vrti oko mene i treba samo da se pokloni i počne, tačno tako.
Kad ideš, kad dolaziš i prolaziš ovuda kuda ti je sada smjernica, ne zaboravi da mi popuniš papir, fali mi još glupih računa koje smo davno davno negdje poplačali, što na mostu, što na ćupriji; pa, gdje su ostali da im ustupimo mjesto u tom razračunavanju sa suncem, minutažom njegovom u oku, a kad će tek da prestane da sjaji u oku poznati znak, i nema, više za danas je dosta. Tebi je lijepa tišina, neko ćuti i ne griješi kad ništa ne radi po tom pitanju…

„ne znam koga ja da volim a koga uklete moje godine što mi preklapaju svašta i tebe kao da zadržavaju… da još jednom provjeriš jesi li zaključao kuću, ugasio ringlu, peglu… i koliko treba da provjeriš bravu da škljocne, zaključano“- nije to prisilna radnja: provjeravati da li je i koliko neko zaključan i izveo pogrešnih zaključaka ili ne, a kada će prestati i vjerovati samo po sebi (doći će to)“

Zdravo ti bilo, Koco, s v e!

Nataša se sunča na tvojoj toplini (dlan- palac- i još što šta da mrdne… na pozdrav „škljocne automatska brava“ i sve zaključi!

3.3.2017 11,42 am

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

HOROSKOP DANAS IZ KATALOGA MOGUĆNOSTI

Horoskop za Škorpiju
23.10.-22.11.
Beznadežno ste zaljubljeni u nekoga ko samo nemo posmatra vaše ljubavne muke i svestan je da ih je prouzrokovao. Ma koliko se trudili, ne uspevate da sakrijete osećanja, a postoji opasnost da se na javnom mestu, pri susretu sa tom osobom, lako odate. Na polju zdravlja uradite labaratorijske analize.

Samo sredina se jede, pojede se živa, treba joj veći prostor, naprosto širina da diše, cvjeta i dalje raste. Za dalji rast pojedinaca potrebna je i veća širina koja će da ih njeguje… širokogrudošću svojom, a ne „prži u tignju i sijeće im vrhove bez smisla i svrhe- ili bar zaboravljenih istih“. N.G.

SAVET: Vešto skrivate svoje tajne, a ne čuvate tuđe. Stoga se korigujte! Pričajte samo ako je to neophodno. Više ćutite i slušajte.

(laku vam noć želim)

IZ KATALOGA MOGUĆNOSTI

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Pismo obrata 4: Ja sam i danas isto čudo

Dragi moj, ne znam kako se osjećam, pa da pišem o tome, bilo bi i dosadno, mučno ili teško; za ponekog možda i „silom božjom“tako ili nikako“… Šta sam sad htjela; malo prije kućni posao i opet neka vrsta čaja, još prije spavanje po danu- umor me tišti i smara a i srce lupa, valjda nije pritisak, je l’ ga ti i još neko vršite tek tako na mene, sebe i okolinu- kako će se sve složiti u odnos. Kaže tata, nemoj u „apstrakciju“, ma to je kanda moj život, konkretni. Šta je „nezdravi odnos“ iz kojeg treba pod hitno bježati? pa, ono iz čega treba ponovo i hitno i tako „sto puta dnevno“- nije to, i finansije i nabavka, pranje i zaostali ostali poslovi domaćićki su tu i baš me vežu za moju polovinu stana.

Nego, kad bih ja to mogla da konretno ili ne baš, preduzmem? Kažu oni moji stari da „hiljadugodišnje pisanije svoje objavim negdje i kod nekog“, kao da to ide tek tako, napolje s tim, šta bi drugi rekli prepadnuti pred masom iskazavanja; ne znam kako bih to nazvala, a da mogu sebe nazvati samostalnom i neovisnom, a ne „kriv za sve si ti pa ti“. Oni bi opet da ja nešto „zaradim“, bubnji mi u glavi.

Baš da vidim i taj „dokument u kom će pisati Jovičić“!

Goran ovo ne spočitava ili se samo pravi da je sve ok i da mi „bolje ne možemo biti“- nema prebacivanja, ukoliko se ne pomene razvod. Ma, on bi trebalo nešto po tom pitanju da ob(j)avi, ali ne znam šta i da bude u sinhronicitetu sa mnom. Blejim ispred sebe kad pomislim ono- ovo je Jovan i njegova škola, valjda i ona životna, a šta ja čekam sa svojom: ajd’ da se pišemo konkretno ili ja slušam „informativni radio“ i Daču Kocjana koji nema da fula a ko zna šta i kome priča. Podvuci crtu i briši ga već jednom iz života, nije tvoj tip i tvoj život… a nema pojma koliko jeste, zaista: koliko se „plaćaš“? Čudna neka vremena, da prvi i drugi poslije toga moraju da „trpe“ nešto toliko neodlučno, iscrpljujuće i na daljinu- mene pod ruku pa na sud, za sva „nedjela i rastanke“… da dijete ne trpi mene, ne znam šta bih više povukla (ne mislim na „pljugu“ svih vrsta i natezanja). Ovo bi ponekad baš liči na opasno natezanje, al’ eto mene i pripremi se, ja u svakom slučaju NISAM SPREMNA ZA OVOLIKU I BILO ČIJU PATNJU, a ne može drugačije. Kako može, reci prvo ti, pa ću ja- ko je kome šta „uradio“… prije bih rekla u tri tačke šta nije.

Sretno i zovi me i „pet-do-pet“!

Ja sam bre jedna obična Nataša sa kojom „bankom“ više na godištu; meni ne dolaze al’ ja dođem, itekako: šta sam htjela da kažem: da požurimo mi ili voz da nas ne gazi više, i tako to.

KOJE PISANIJE, MOŽDA I OBJAVIM- SEBE KOGA DRUGOG?!

Nataša Gajić piše još koji put i pretjerano (blisko ti? ili pak- ne?) eheeejjj

 

12.2.2017.   3,29h  pm

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар